Izjavom da će „krajem maja biti zvanično proglašena šesta Zvezdina zvezda kao i da će mnogi koji su stvarali veličanstvenu Zvezdinu istoriju dobiti priznanja koja su zaslužili”, aktuelni prvi čovek Zvezde verovatno nije dovoljno svestan šta radi. U nastavku izjave najavljuje da će „pristalice preko zvaničnog klupskog sajta glasati za igrača koji će postati šesta Zvezdina zvezda i tako se pridružiti Mitiću, Šekularcu, Džajiću, Petroviću i Stojkoviću”.
Ideja sa šestom Zvezdinom zvezdom nije u redu! Niko to nije zaslužio. Materijala jednostavno nema. Nema podviga ni rezultata koji bi nametnuo kandidata. Ostaje nam da čekamo igrača koji će kvalitetom i primerom postati ljubimac publike, predvodnika nekoliko uspešnih sezona, istovremeno kapitena i majstora igre! Niko ne ispunjava takve zahteve. Postoje igrači koji su, napustivši Zvezdu, ostvarili fenomenalne karijere, ali je uslov svih uslova učinjeno u crveno-belom dresu. Dok takvog ne dočekamo, dovoljno je ovih pet u Muzeju i našim srcima!
Zvezdine zvezde - vođe i džentlmeni na terenu. Sposobni da očaravaju bez obzira na okolnosti i rivale. Što reče Bogdan Tirnanić: nepriznavanje „svega što je iznad mere čovekove i što se, budući iznad te mere, postavlja kao direktna brana individualnosti, raznolikosti, pa, zašto da ne, i jedinstva suprotnosti”. Beograd je preko Zvezdinih zvezda ponudio na nacionalizaciju neke od svojih najboljih osobina: nonšalanciju, prkos, duhovitost, kalambur, strast i vic čija se poenta pamti godinama.
Rođen na Topčiderskom brdu, navijač Zvezde i uvažavalac Partizana, odrastao sam, priznajem, simpatišući tip igrača-gamena, mangupa koji svojim štosovima na terenu i van plene publiku (Šeki, Bane Vukosavljević, Kosta Tomašević, Bora Kostić, Bleki Bogićević, Žika Jeftić, Pera Krivokuća, Šestić, Sead Sušić, Srba Stamenković, Dejan Savićević, Binić, Rambo Petković, Marko Pantelić...), ali posle svih ovih godina osećam potrebu da kažem: Ne dirajte pet Zvezdinih zvezda, to najizabranije društvo Kluba! Magičnim sjajem ušli su u legendu:
Rajko. Oličenje dobrote, viteštva i fer-pleja. Prva posleratna moderna polutka. Igrač najdužeg staža u Zvezdi. Primer kapitena i privrženosti klubu.
Šeki. Autentični mađioničar svetskog loptanja. U slavu fudbala je razbacao život i snove. Slavodobitnik i gubitnik. Najomiljeniji.
Džaja. Rekorder nad rekorderima. Dok se fudbal bude igrao, broj 11 biće prva pomisao na njega.
Pižon. Poslednji veliki igrač fudbala rođen u Beogradu. Prefinjeni tehničar i naslućivač igre očaravajućih rešenja.
Piksi. Redak dragulj. Spojio znanje, maštu, srce i drskost odlučujućih poteza. Palio vatre, plama se nije bojao.
Zajedno osvojili su nešto najteže: poštovanje onih koji mašu drugačijim zastavama i pevaju različite klupske himne. Zašto?! Nikada nisu pobeđivali na kvarno, niti bili tvorci slučajnih trijumfa. Njima biti rival u sportskoj borbi - većeg fudbalskog izazova nije bilo. Karijera se pravi samo ako njih nadvisiš, nadigraš i nadmašiš. Sve ostalo je obično i bez specifične težine. Njih pet: 2.311 utakmica u Zvezdi, 871 gol, svi kapiteni i 303 utakmice za seniorsku reprezentaciju.
Pre i kasnije Zvezdin su dres nosili vanserijski igrači (Beara, Stanković, Vladica Popović, Durković, Zebec, Kostić, Pavlović, Karasi, Aćimović, Savić, Elzner, Belodedić, Prosinečki, Siniša Mihajlović, Jugović, Pančev, Savićević, Stanković, Vidić, Pantelić, Žigić...), ali niko nije postao šesta Zvezdina zvezda. Da li zbog toga što ona crvena zvezda na grbu ima samo pet krakova?!
I... šta bi rekao Slobodan Ćosić da čuje kako se Zvezdina zvezda bira kao pobednik “Velikog brata” ili predstavnik za “Pesmu Evrovizije”?
Za mene sudbinski susret sa slavnim violinistom Henrikom Šeringom odigrao se na prestižnom takmičenju muzičke omladine u Poljskoj. On je kao poljski Jevrejin i genijalni umetnik bio zamenik predsednice žirija Evgenije Ominske.
Posle takmičenja pozvao me je u svoj hotelski apartman da bi, kako je rekao, još malo uživao u mom muziciranju. Kada sam završio, tiho mi je rekao da je u redu, ali da bi on neke deonice za nijansu drugačije odsvirao. Prebledeo sam, to je bilo najznačajnije vrednovanje mog muziciranja koje sam ikad doživeo. Šering me je od tada prihvatio i tretirao kao duhovnog sina, počinje ispovest za „Blic nedelje“ Jovan Kolundžija, violinista.
Skandal
Nisam ušao u finale muzičkog takmičenja u Poljskoj, što je za Šeringa bio veliki skandal. Bio sam mnogo utučen i majka me je jedva smirila. Poznati violinista je ustao od stola gde su sedeli članovi žirija i glasno rekao: „Zbog neverovatne odluke mojih kolega u žiriju, večeras vam neću svirati, već će to učiniti moj mladi i talentovani prijatelj iz Jugoslavije.“ Rekao je moje ime, što me je potpuno sledilo u tom momentu. Počeo sam da sviram neku Paganinijevu kompoziciju i nekoliko članova žirija je demonstrativno napustilo koncertnu dvoranu. Posle toga sam u pauzi studija na Muzičkoj akademiji u Beogradu proveo tri letnja meseca na Master klasu Henrika Šeringa u Meksiko Sitiju.
Radost i strast
Nekoliko puta sam svirao koncerte s njim. Praktikovao je da posvećeno radi sa svim studentima. Dolazili su talentovani violinisti sa svih strana sveta i on je svaku kompoziciju kojom bi se neki od studenata predstavio ponovo maestralno svirao na svojoj violini. Svu energiju je koristio za muziciranje. Svirao je 150 koncerata godišnje. Više od svih umetnika za koje sam čuo. Niko fizički nije bio u stanju da svira precizno svaki drugi dan zaredom. I kada je bio bolestan, Šering je svirao bez prestanka. U Beogradu smo jednom zajedno svirali Bahov koncert za dve violine sa Beogradskim kamernim orkestrom. Uživao je u gurmanlucima i domaćoj rakiji u restoranima u Skadarliji. Bio je radoznao i strastan čovek i mnogo je voleo život.
Rodbina iz Knina
Moj otac Sava Kolundžija rođen je u selu Žagrović kod Knina. To je mitsko mesto mog detinjstva jer smo tamo porodično svraćali svaki put kada bismo se na odmor uputili prema Jadranskoj obali. Na kapiji porodičnog imanja sačekivala nas je brojna rodbina i ja bih svaki put upoznao nekog novog strica, brata ili sestru. U Kninskoj Krajini se rodilo mnogo Kolundžija. Miris sveže pečene jagnjetine na krompiru i slatki ukus domaćeg paradajza u selu Žagrović nigde više nisam pronašao iako sam obišao čitav svet.
Ljubav u logoru
Moja majka Vera je rođena u Rigi, glavnom gradu Letonije koji je uvek bio kulturna prestonica regiona. Svirala je klavir od četvrte godine. Kao najstarije od troje dece u njenoj porodici, Veru su nacisti za vreme Drugog svetskog rata internirali u radni logor blizu Hanovera. Tamo je uspela da preživi tri godine. Nekoliko meseci pre nego što su savezničke trupe oslobodile logor, Vera je upoznala Savu kojeg su nacisti u zarobljeništvo sproveli iz Knina. Kraj Drugog svetskog rata i slobodu Sava i Vera su dočekali u emotivnoj vezi, s planovima da ostanu zajedno do kraja života. U razrušenom Beogradu su počeli da grade dom i stiču zajedničku porodicu.
Dečji raj
Mama Vera me je iz porodilišta donela u naš porodični stan u maloj zgradi u blizini Hotela „Moskva“ na Terazijama 22. Dvorište zgrade u kojoj smo živeli spajalo je Terazije i Balkansku ulicu. Bio je to naš dečji raj u centru grada. Naše fudbalsko igralište, bojno polje, pozorišna scena…Prostor u kojem smo se igrali od jutra do mraka. Samo nas je jak mraz zadržavao po nekoliko sati u kućama, ali smo i tada polivali dvorište vodom kako bismo dobili naše sopstveno klizalište. Moja sestra je barabar s nama igrala fudbal jer nije htela da se izdvaja iz pretežno muškog društva. Čak smo posle nekoliko meseci ubedili roditelje da nam obezbede nekoliko sijalica i sprovedu rasvetu nad terenom.
Pečene semenke
Bilo je bezbroj fudbalskih derbija u večernjem terminu, kao na pravim stadionima. Još nisam išao u školu kada sam u fioci jedne komode pronašao novac i u „diskreciji“ se uputio da kupim pečene slane semenke kod lokalnog uličnog prodavca. Dao sam mu novac u visini nedeljnog budžeta naše porodice. Prodavac mi je napunio džepove semenkama i tutnuo mi nekoliko prepunjenih fišeka u ruke. Ozaren sam uleteo u kuću i pohvalio se majci šta sam uradio. Prvo se nasmejala, a potom mi nekoliko sati objašnjavala kolika je vrednost novca koji sam dao uličnom prodavcu semenki. Crveneo sam danima kad god bi me majka pogledala ili mi nešto kazala.
Violina
Moji roditelji su obožavali da slušaju radio, pa se u kući uvek čula neka muzika. Mama je imala običaj da zapeva, a ja sam kao hipnotisan slušao zvuk violine u koncertnoj izvedbi velikih majstora čije je nastupe radio direktno prenosio. Mama mi je pričala o velikim orkestrima, operi, baletu. Nisam još proslavio šesti rođendan, kad mi se u rukama našla violina na kojoj su mogli da sviraju samo formirani ozbiljni umetnici. Bez obzira na to, tri dana je nisam ispuštao iz ruku kad god sam bio u budnom stanju. Svima oko mene je bilo jasno da me niko i ništa u životu neće odvojiti od violine.
Urlanje
Moja prva profesorka violine Milica Sredojević nekoliko meseci mi je držala privatne časove u našoj kući, a onda sam po njenoj preporuci krenuo u Muzičku školu „Vojislav Vučković“ koja se nalazila u neposrednoj blizini Kalemegdana. Muziciranju na violini me je učio ambiciozni ali vrlo grub profesor čiji su se časovi pretvarali u maltretiranje. Dobijao sam nagrade na takmičenjima, ali svaki put kada sam kretao u Muzičku školu nadao sam se da neću imati čas i tako izbeći šezdeset minuta urlanja i psihološkog pritiska. Verovao sam da dete s mojim vaspitanjem i radnim navikama ne zaslužuje tako radikalan tretman od svog pedagoga.
Gimnazija
Kasnije sam upisao Muzičku gimnaziju „Josip Slavenski“ koja se tada nalazila u zgradi današnje Muzičke akademije. Tamo mi je predavala Mirjana Ristić, sušta suprotnost profesoru. Blaga i staložena žena, što me je motivisalo da vežbam iznad svojih mogućnosti. Zanimali su me tehnički predmeti poput fizike, ali je violina uvek i u odnosu na sve imala prednost.
Najvažniji aplauz
„Santa Lučija“ je prva kompozicija koju sam od početka do kraja odsvirao pred publikom. Mama se s pijace vratila kući i zatekla me kako se spremam za „koncert“. Ništa mi nije rekla, samo je spustila torbe i sela na stolicu. Kada sam odsvirao kompoziciju i poklonio se, dobio sam glasan aplauz od majke, što je za mene bilo ogromno ohrabrenje. Kasnije sam svirao na različitim mestima i pred različitim ljudima po svetu, ali sve je bilo lakše posle aplauza moje majke Vere u dnevnoj sobi našeg stana na Terazijama. Bila je to moja inicijacija u svet koncert-majstora i definitivno moj najznačajniji nastup u životu.
Majka
Vera je mene i moju sestru Nadu vodila redovno na časove u muzičku školu i provodila puno vremena s nama u kući dok smo vežbali. Napustila je posao u banci kada se Nada rodila i potpuno se posvetila deci. Ona je najzaslužnija što smo se Nada i ja na vreme posvetili instrumentima jer s petnaest godina bi bilo kasno da otkrivamo tajne klavira i violine.
Otac
Moj otac je bio priznati majstor za izradu predmeta od kože i imao je radnju na početku Balkanske ulice. Uvek se požrtvovano brinuo o egzistenciji svoje porodice i predano mi nabavljao violine koje su odgovarale mom uzrastu i nivou muzičkog obrazovanja. Radio je po dvanaest sati dnevno da bismo se moja sestra Nada i ja udobno školovali. Nada je svirala klavir u muzičkoj školi i Sava je svojim upornim i napornim radom uspeo da joj kupi pijanino kako bi mogla da vežba u kući. Nada je kao i ja uvodnih nekoliko meseci učila da svira violinu, ali je kasnije odlučila da je klavir bolji instrument za nju. Naravno, i ona je završila muzičku akademiju. Sava dugo nije dolazio na moje nastupe jer nije hteo svojim prisustvom da me dekoncentriše. Kasnije je redovno dolazio na moje koncerte.
Fudbal
Fudbal je jedna od retkih strasti van muzike koje su me ozbiljno drmale od ulaska u pubertet pa sve do 1991. godine. Gledao sam sve utakmice Crvene zvezde koje je igrala na Marakani i slušao s ocem radio prenose njenih mečeva kada je igrala u gostima. Umeo sam da zaplačem kada je Zvezda gubila i da vičem iz sveg glasa kada je pobeđivala. Još mi u ušima odzvanjaju glasovi Radivoja i Marka Markovića, legendarnih radio reportera koji su vešto opisivali kako Zvezda gubi ili pobeđuje.
Konzervatorij
Kada sam maturirao u Muzičkoj gimnaziji „Josip Slavenski“, želeo sam da svoje ambicije vezane za violinu preselim u Moskvu upisom na čuveni Konzervatorijum „Čajkovski“. Otišao sam u glavni grad tadašnjeg SSSR-a potpuno samouveren u svoje znanje i majstorstvo. Osvajao sam sve prve nagrade na takmičenjima muzičke omladine na svim domaćim takmičenjima i jednom bio drugi na evropskoj smotri mladih umetnika. Položio prilično zahtevni i obimni prijemni ispit. Bio sam očaran umetničkim sadržajima kojima sam prisustvovao tih nekoliko dana u Moskvi i spiskom značajnih violinista koji su studirali na prestižnoj visokoj muzičkoj školi.
Opstrukcija
S potvrdom da sam primljen na Konzervatorijum „Čajkovski“ vratio sam se u Beograd u nadi da ću dobiti stipendiju od tadašnjeg Ministarstva kulture SFRJ i uspeti da se otisnem iz muzičke provincije. Tadašnji ministar kulture mi je kratko rekao da je siguran kako ću mnogo toga naučiti i na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Nije želeo da napravi presedan jer su do tada umetnici iz SFRJ na strane univerzitete išli isključivo na specijalizaciju posle završenih osnovnih studija na domaćim akademijama. Bio je to težak emotivni i psihološki udarac za mene jer sam mnoge tehničke komponente u muziciranju godinama ispravljao i maskirao posle završenih studija na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Tadašnje vlasti su zbog sopstvene sujete opstruirale i usporavale razvoj mnogih talentovanih jugoslovenskih umetnika. U to vreme su profesori na Muzičkoj akademiji u Beogradu učili zajedno sa studentima, što je u ozbiljnim obrazovnim sistemima apsolutno nedopustivo.
Svetski putnik
Putovanja su bila obavezni deo mog života. Obišao sam svet, ali najbolje sam se osećao u Akapulku, Dubrovniku i Njujorku. U Akapulku sam upoznao raj u kojem su priroda i ljudi sjedinjeni u blagosti i hedonizmu. U Dubrovniku me je očarala kosmopolitska atmosfera, ogroman broj kulturnih događaja, kulise drevnog grada-republike, vino i žene. Dubrovnik je moj drugi dom. Jedan od najlepših gradova u Evropi. Tamo sam otkrivao sebe i kao umetnik i kao čovek koji uživa u životu. Za Njujork me veže neverovatna energija koju stvaraju ljudi koji žive tamo. Boravak u Njujorku vas obavezuje da budete najbolji u životu i poslu.
Letim, a sviram
Desilo mi se jednom da sam iz Beograda stigao u Santijago de Čile preko Lisabona, Meksiko Sitija i Buenos Ajresa. Sa aerodroma sam se odmah uputio u jedni crkvu u kojoj sam svirao Baha bez realnog kontakta sa svojim razumom. Bio sam bez koncentracije, ali sam uspeo da korektno nastupim pred publikom u toj crkvi. Činilo mi se da još letim dok sam svirao. Nikada neću zaboraviti let iz Njujorka za London kada ni pilot našeg aviona nije video pistu za sletanje na aerodromu Hitrou. Sedeo sam pored prozora i pokušavao da vidim pistu u momentu kada je avion počeo da ponire i ozbiljno sam se uplašio. Bio je to jedini avion koji je tog dana sleteo na bilo koji od aerodroma u Londonu.
Treći brak
Sada sam u trećem po redu braku u mom životu. Miljana govori sedam jezika. Provela je detinjstvo u Libanu kada tamo nije bilo rata i, kao i ja, zaljubljena je u Mediteran. Ratovi su je stalno selili u životu. Bila je u poslednjem avionu koji je poleteo za Beograd iz Iraka pre početka sukoba s Iranom. U Beogradu je pronašla ljubav odlučila da ostane do kraja života u njemu. Upisala je i završila ovde Filološki fakultet da bi što bolje naučila srpski jezik. Upoznali smo se jedne vesele večeri u restoranu „Reka“.
Lična karta
Maestro Jovan Kolundžija je među najuspešnijim violinistima sa ovih prostora. Rođen je u Beogradu 1948. Studirao je i magistrirao na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Petra Toškova, a usavršavao se kod čuvenog violiniste Henrika Šeringa. Proslavio je 40 godina uspešnih nastupa 2007. godine koncertom u Kolarčevoj zadužbini. Osnovao je 2001. Centar lepih umetnosti „Gvarnerijus“. Centar je prerastao u njegovu umetničku zadužbinu, gde usmerava mlade talente. Tokom karijere je održao preko 4.000 koncerata. Povremeno nastupa zajedno sa svojom sestrom, pijanistkinjom Nadom Kolundžijom.
Košarkaši Crvene zvezde Tadija Dragićević i Marko Kešelj podneli su zahtev za raskid ugovora arbitražnoj komisiji Košarkaškog saveza Srbije.
Informaciju o podnošenju zahteva potvrdio je menadžer oba košarkaša Miodrag Ražnatović, a tandem Zvezdinih košarkaša ističe da se radi isključivo o preventivnoj meri:
"Razlog za ovaj postupak je isključivo namera da bih se zaštitio. Nije mi želja da odem iz Crvene zvezde, već hoću da ekspresno rešimo problem. Ovim gestom nisam želeo da pravim razdor u ekipi jer pravi mečevi tek slede. Težak period je, verujem, iza tima i mislim da u pauzi koja sledi mnoge stvari dobrim radom možemo da nadoknadimo. Podvlačim, želim da što pre rešimo problem", istakao je Marko Kešelj, navodi se na zvaničnom sajtu KK Crvena zvezda.
I kapiten ekipe sa Malog Kalemegdana, Tadija Dragićević veruje u pozitivan ishod ove priče:
"Svestan sam kakvo je stanje u zemlji, kolika je kriza, i prihvatio sam da sačekam koliko je potrebno, pristao sam i na smanjenje ugovora u odnosu na prošlu godinu jer znam da je teška situacija. Želim da odem iz Zvezde kao kapiten i kao čovek koji je za devet godina dao sve što je imao klubu. Ovo što je urađeno je preventiva i verujem u pozitivan ishod cele priče", kaže Dragićević.
Sa druge strane, generalni menadžer "crveno-belih" Milan Opačić najavljuje da će se rešenje uskoro naći:
"Razumem nezadovoljstvo igrača, i tvrdim da se radi o kvalitetnim ljudima i odličnim košarkašima. Klub je zahvalan što shvataju tešku finansijsku situaciju i verujem da ćemo do kraja nedelje pronaći rešenje. Takođe, Upravni odbor kluba sastaće se u narednih nekoliko dana, analiziraćemo prvi deo sezone. Razgovaraćemo i sa trenerom Petrovićem i brzo ćemo preduzeti odgovarajuće korake", rekao je Opačić.
Kandidat za predsednika Partizana Savo Milošević je ovih dana u medijima izneo ozbiljne primedbe na rad kluba, a danas je stiglo saopštenje kao odgovor na te tvrdnje. Kako je navedeno, predsednik Dragan Đurić je naložio organima Partizana da se ispitaju Miloševićevi navodi, a na njih je odgovoreno po tačkama u saopštenju.
"Fudbalski klub Partizan, zajednički sa JSD Partizan, već duži niz godina vodi kompletnu brigu o Stjepanu Bobeku, prvoj i jednoj od najvećih legendi kluba - materijalnu, zdravstvenu i svaku drugu. U tu brigu je uključeno nekoliko članova uprave i zaposlenih u klubu. Inače, čestitka za njegov 86. rođendan je objavljena na zvaničnom sajtu kluba", piše u saopštenju.
Navedeno je da su povodom smrti proslavljenog igrača Miodraga-Minde Jovanovića u klubu sprovedene sve protokolarne radnje - komemoracija, objavljivanje čitulje, prisustvo sahrani, kojima se klub tradicionalno oprašta od svojih istaknutih članova.
"Zvaničnici UEFA nisu bili u mogućnosti da odobre minut ćutanja pre utakmice sa FK Šahtjor zbog remećenja unapred utvrđenog programa organizacije utakmica UEFA Evropske lige", navodi se u saopštenju.
FK Partizan je demantovao i da su Milija Milosavljević bili veći finansijeri kluba, a saopšteno je da nisu vršila nikakve uplate po osnovu sponzorstva ili donatorstva.
"Proverom je utvrđeno da poslednjih godina klub nije odbio ni jednu ponudu za sponzorstvo, niti poziv za poslovne razgovore, domaćih ili stranih kompanija. Dakle, prinuđeni smo da konstatujemo da je Milošević iznošenjem potpunih neistina grubo obmanuo srpsku sportsku javnost. Motivi za takve neistine poznati su samo njemu. Da je želeo mogao je u klubu pre istupa u javnosti da proveri tačnost svojih navoda, čime bi izbegao da dovede sebe u položaj da pred TV kamerama govori neistine", kaže se u saopštenju Partizana.
Sedam sati pre početka poslednje utakmice fudbalera Partizana u Ligi Evrope protiv ukrajinskog Šahtjora, više od sto radnika i na desetine mašina užurbano pripremaju teren.
Visina snežnog pokrivača iznosi oko 35 santimetara, a veliki problem je što sneg i dalje pada. Iako su radnici čistili sneg sa terena i tribina i tokom noći, polovina terena je i dalje zavejana.
Ako u toku popodneva sneg nastavi da pada jačim intenzitetom, može lako da se dogodi da delegat u dogovoru sa sudijom odloži utakmicu za 24 sata.
Partizan večeras od 21.05 časova (tv prenos na B92) igra poslednju utakmicu u Ligi Evrope ove godine, a na njegovu žalost i u ovom ciklusu, jer meč sa Šahtjorom nema takmičarski značaj. Crno-beli će, poznato je, ostati na poslednjem mestu grupe J bez obzira na ishod duela sa Ukrajincima, koji su superiornom igrom izborili učešće u narednoj rundi. Srpski šampion ipak ima obavezu da se bori zbog narušenog ugleda, bodova koji ulaze u koeficijent za narednu sezonu, navijača…
Goran Stevanović, trener Partizana, pred poslednji evropski meč imao je samo jednu želju.
- Hoću da takmičenje u Ligi Evrope završimo sa jednim ili tri osvojena boda. Samo da ne ostane nula. Dok su sve srpske ekipe na odmoru mi još uvek imamo posla. Tačno je da utakmica nema takmičarsku draž, ali mi imamo odgovornost prema klubu i srpskom fudbalu jer smo jedini predstavnik na međunarodnoj sceni. Ambicije nam nisu limitirane, jer se borimo za evropske bodove i zato želimo da se u dobrom ambijentu oprostimo sa navijačima do proleća. Šahtjoru je po kvalitetu mesto u Ligi šampiona. Superiorni su u ovom takmičenju, ali to nam daje motiv više da se bez pritiska suprotstavimo i dokažemo da imamo želju i kvalitet da narednih godina u Evropi ostvarimo značajniji učinak. Ne zanima nas s kojim timom će Šahtjor igrati protiv nas, jer imaju veliki izbor igrača sličnog kvaliteta. Meni je bitnije da svako ko izađe na teren u dresu Partizana iskoristi šansu i dokaže se – rekao je Goran Stevanović.
Radosav Petrović, reprezentativac Srbije iz redova crno-belih, takođe želi pobedu na oproštaju od Evrope.
- Svima u Partizanu je stalo da prekinemo seriju slabih rezultata i daćemo sve od sebe da obradujemo naše navijače. Što se tiče Šahtjora, tu nema nepoznanica. Za protivnika imamo ekipu koja spada u vrh evropskog fudbala, a u Donjecku smo se i sami uverili u to. Ipak, u meč ulazimo rasterećeno. Sigurno je da će otežavajuću okolnost predstavljati vremenski uslovi, tako da ni teren neće biti idealan. Naravno da će loš teren uticati na našu igru, ali i Šahtjor je tim koji neguje dopadljivu igru, a u ovakvim uslovima to će biti teško izvodljivo. Uz to ni njihova brzina neće doći do izražaja, što bi trebalo da nam olakša posao u defanzivi – ocenjuje Petrović.
Igor Duljaj, bivši fudbaler crno-belih, za Šahtjorov klupski sajt je istakao da ekipa dolazi u Beograd da pobedi bez obzira što je obezbeđen plasman u narednu rundu takmičenja.
- Spreman sam za meč, kao i uvek. Došli smo da pobedimo. Dobro smo počeli takmičenje u grupi J, tako želimo i da završimo i jako smo ozbiljni pred dvoboj sa Partizanom. Da li ću početi meč to zavisi isključivo od trenera. Čuo sam se s igračima Partizana. Jako su motivisani da osvoje bar bod u meču sa nama. Mi im to naravno nećemo dozvoliti – kaže Duljaj.
Fudbaleri Partizana i Šahtjora će definitivno odigrati meč poslednjeg kola grupne faze Lige Evrope u zakazanom terminu, u sredu od 21 i 05 časova, bez obzira na sneg.
Crno-beli su saopštili da vremenski uslovi nikako neće odložiti utakmicu.
"Predstavnici UEFA su se na licu mesta uverili da će FK Partizan i njegova stadionska operativa organizaciono i logistički sve učiniti da teren bude spreman za predstojeći meč", saopštio je Partizan.
Sudeći prema izgledu stadiona Partizana, ljudi koji će biti zaduženi za čišćenje imaće pune ruke posla. Najavljeno je da će sutra radove na osposobljavanju terena započeti čak 120 ljudi, a koristiće se i iskustva od pre 4 godine, kada su u Beogradu gostovali CSKA i Dnjepar, a teren tada očišćen i osušen pred sam meč.
Bivši istaknuti fudbaler beogradskog Partizana i reprezentativac Jugoslavije Miodrag Jovanović-Minda preminuo je danas u Beogradu, u 88. godini.
Jovanović je pre Drugog svetskog rata igrao u mlađim kategorijama BSK-a, da bi nakon oslobođenja pristupio timu USAOS-a. U prvom posleratnom šampionatu Jugoslavije igrao je za beogradski Metalac.
Član Partizana postao je u vreme služenja vojnog roka, a u dresu trofejnog kluba do završetka igračke karijere nastupio je 436 puta i jednom bio strelac. Sa Partizanom je osvojio dve titule državnog prvaka i tri Kupa maršala Tita.
Jovanović je za reprezentaciju Jugoslavije u periodu od 1947. do 1950. godine odigrao 25 utakmica. Bio je učesnik Olimpijskih igara 1948. u Londonu, gde je osvojena srebrna medalja, i svetskog prvenstva 1950. godine u Brazilu.
Komemoracija pvodom smrti Minde Jovanovića biće održana u sredu, u Klubu sportista na stadionu Partizana od 11 časova, a sahrana je istog dana na Novom groblju u Beogradu.
Savo Milošević ostao je dosledan sebi. Svaki potez koji je najavio, zaključno sa jučerašnjim obraćanjem javnosti, redom je ispunjavao, počevši od čekanja da zvanično uđe u Skupštinu, objavljivanja kandidature uz predstavljanje plana, na kraju i do osvrta na dosadašnji tok izbornog procesa.
IZBORNI PROCES
– Kompletan dosadašnji izborni proces odvijao se daleko od očiju javnosti. Do rešenja za članove Skupštine došlo se na diskutabilan način. Sve je zavijeno u pravnu formu, uz odsustvo pravila, principa, morala. To je i bio cilj ljudi koji trenutno vode Partizan, ali ću ja, počevši od ovog skupa i bez obzira na krajnji ishod izbora za predsednika, učiniti sve da javnost u predstojećem periodu bude upoznata s načinom na koji rade. Nema sadašnje rukovodstvo obavezu prema meni da objasni svoje poteze, već prema Partizanu i armiji navijača.
PLAN I PROGRAM
– Biće baziran na tri oblasti. Prvi je omladinska škola, drugi marketing, a treći zaštita kluba i radne zajednice u odnosu na zakon o sportu i privatizaciji. To konkretno znači da omladinska škola radi dobro, ali da ima još mnogo prostora za napredak. Trenutno, ona popunjava 80-90 posto budžeta kluba, što je poražavajuće za klupski sektor čija je osnovna obaveza da donosi novac. Marketing mora da učestvuje u budžetu između 20 i 30 procenata, a trenutno je na dva do tri, što je poražavajuće. U tom delu kluba vlada zapuštenost. U slučaju da postanem predsednik Partizana, sigurno ću braniti interese kluba i svih zaposlenih kada je u pitanju sprovođenje Zakona o sportu, koji uključuje i deo oko privatizacije. Želim da od Partizana napravimo uzoran kolektiv koji će da šalje jasne poruke navijačima. Krajnji cilj je moderan Partizan, približan evropskim velikanima.
AKTUELNO RUKOVODSTVO
– Devet ljudi iz aktuelnog upravnog odbora dobilo je i mesto u Skupštini, tako da će glasati o svom radu, koji se ogleda u tome što su kompletan budžet bazirali na prodaji Adema Ljajića, a nisu ništa učinili da ga obezbede. Trebalo je da naprave samo jedan telefonski poziv, a sebe predstavljaju kao iskusne i sposobne. Ako pobede 21. decembra, da bi klub preživeo, moraće da prodaju pet, šest igrača, pa ovu devetoricu u martu očekujem u takmičarskoj ekipi, jer jedino ih tu još nema – na terenu. Sve ovo govori o totalnom odsustvu njihovog morala.
SKUPŠTINA
– Upravni odbor treba da položi račun Skupštini, a ne da praktično smeni kompletnu. Premalo je u njoj bivših igrača, a o kriterijumima ću reći samo to da nema mesta za Dragana Ćirića, koji je proglašavan dva puta za najboljeg igrača ove zemlje, ali su svoje mesto našli neki za koje niko nije čuo. Međutim, i ovi ljudi koji su predloženi neće moći da rade u tajnosti. Ono što budu radili obiće im se o glavu ili će imati zasluge za buduća dešavanja u Partizanu.
POLITIKA
– Na prvom Zboru koji je dao delegate za Skupštinu Partizana pronađeno je sigurno mesto za 4-5 članova Socijalističke partije Srbije, a ima podataka i da ih je više. Moja poruka je: Znam zašta sam se borio poslednjih 15 godina, a ono što ću sigurno znati posle ovih izbora jeste i za šta sam se izborio. Isteraću sigurno ovu priču do kraja, i bar će mi biti jasno šta treba da radim. Mogao sam da izaberem bilo koji kutak na zemaljskoj kugli da živim sa porodicom, odlučio sam se za Srbiju. Na kraju, Partizanu ne želim da uzmem ništa, već da vratim ono što mi je omogućio da postanem. Bez obzira šta će se desiti 21. decembra, ništa ne može da promeni moj odnos prema instituciji koja je uz moju porodicu najzaslužnija za ličnost kakva sam postao.
Prekršen Statut
Radna grupa kod izbora novih članova skupštine napravila je neke početničke greške, čak i prekršila Statut. Na spisak je, recimo, stavljen Sreten Nikolić, nekadašnji prvi čovek “Centrokopa”, da bi posle njegovog izjašnjavanja protiv liste delegata bio izbrisan sa iste. Najveći promašaj je svakako izostavljanje Svetolika Kostadinovića, koji po Statutu kao nekadašnji predsednik Izvršnog odbora ima zagarantovano mesto u Skupštini dok god on to želi. Treća greška, koju dobri poznavaoci zbivanja u Humskoj mere po jačini sa najvećim promašajem, jeste brisanje Milije Milosavljevića Ktitora,
za kojeg se ne zna tačno koliko je puta pomogao Partizanu u periodu od 16 godina, koliko je bio član Skupštine. O svemu navedenom narednih dana mogao bi više da kaže Milan Obućina, član Radne grupe, zadužen
za pravna pitanja.
Divac: Zalažem se za promene kao navijač
Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, odbio je svaku mogućnost da postane savetnik Miloševića u slučaju da preuzme komandu u Partizanu, o čemu se prethodnih dana nagađalo u javnosti.
– To nije moguće jer sam na funkciji i to bi bio sukob interesa. S druge strane, podržavam kandidaturu Miloševića, jer sam kao partizanovac za promene na čelu fudbalskog kluba.
