|
 Ako postoji i jedan glumac koji s pravom može nositi titulu najvećeg meću najvećima, onda je to Marlon Brando. On je čovek kojeg mnogi s pravom smatraju najuticajnijim glumcem dvadesetog veka. Prošao je sve: od teških, mučnih početaka, preko zvezdanih visina, krize, nagradama ovenčane zrelosti kao i cinične starosti. Još za života je postao legenda kojoj su se klanjale generacije i generacije mladih glumaca, a legendaran je bio i njegov burni privatni život (tri puta se ženio) i često nepodnošljiva narav zbog koje ga šefovi studija i reditelji nisu previše voleli.
Brando je bio prva Holivudska zvezda koja se Holivuda i medijske mašinerije koja prati filmsku industriju iskreno gnušala. Njegov je opus toliko impresivan i važan da možemo zažmuriti na sve i uživati u glumačkoj ostavštini istinskog velikana kakav se, verovatno, više nikada neće roditi.
Rođen u ravnoj, dosadnoj i slabo naseljenoj Nebraski 3. aprila 1924, Brando kao dečak zaista nije mogao ni slutiti kakav ga život očekuje. Otac mu je bio trgovački putnik, a majka glumica u lokalnom pozorištu. Roditelji su mladog Marlona 1939. uputili u vojnu školu u kojoj je, buntovan po prirodi, izdržao samo dve godine. Iz škole je izbačen zbog izazivanja nereda pa se vratio kući i između ostalog preživljavao kopajući kanale. Ipak, otac mu se smilovao i ponudio mu da će isfinansirati koju kod školu/karijeru bude želeo da isproba, a Marlon se odlučio za glumu. Majka, glumica i voditeljka pozorišne družine koja je navodno iznedrila velikane poput Henrija Fonde i Doroti Megvajer, dala mu je podršku i Brando se ubrzo (1943) našao u Njujorku u školi Stele Adler učeći Stanislavskijevu metodu glume. Nedugo nakon toga prebacio se u slavni Actor's Studio u kojem su ga pod svoje uzeli Li Strasberg i Elia Kazan. Trud i ogroman talent doneli su mu i prve zapaženije pozorišne uloge pa je nekoliko godina kasnije, 1946 proglašen "najperspektivnijim mladim glumcem".
Prelomni trenutak njegove karijere bila je uloga Stenlija Kovalskog u brodvejskoj produkciji Tenesi Wiliamsovog "Tramvaja zvanog čežnja" iz 1947. Brando je oduševio celi Njujork i preko noći postao zvezda, a odmah su usledili pozivi iz Holivuda no on ih je sve odbijao zbog čega su ga još više želeli. Što su ga više želeli, to ih je on više odbijao.
Prvu filmsku rolu ostvario je u nezavisnom "The Men/Ljudi" (1950), priči o ranjenom i nepokretnom ratnom veteranu koji zbog svoje nesreće postaje jadan, očajan i izgubi volju za životom. Iako je film osvojio dve nominacije za Oscara (niti jednu u nekoj glumačkoj kategoriji), nije postigao neki veći uspeh, ali kritičari su o Brandovoj glumi pisali u superlativima. Filmska slava stigla je sledeće godine, kada je pred kamerama ponovio ulogu Kovalskog u Kazanovoj ekranizaciji "Streetcar Named Desire/Tramvaj zvani čežnja". Brandova je karijera od tog trenutka krenula vrtoglavom brzinom. Jedan za drugim nanizao je "Viva Zapata!" (1952) pa "Julius Ceasar/Julije Cezar" (1953) i kultni "The Wild One/Divljak" (1954) koji je od njega stvorio ikonu emancipiranih i buntovnih mladih Amerikanaca. Prvog je Oscara, iz četvrtog pokušaja, osvojio za ulogu bivšeg boksera koji se u Kazanovu "On The Waterfront/Na dokovima Njujorka" (1954), kao David protiv Golijata bori protiv korumpiranih sindikalnih vođa na njujorškim dokovima.
"Desirée" (1954) je bio Brandov prvi neuspeh no već sledeći film, mjuzikl "Guys and Dolls/Momci i devojke" (1955) sa Sinatrom, bio je hit. Uspeh je nastavio sa "The Teahouse in the August Moon/Čajanka na mesečini" (1956), a u Japanu je tematski ostao i u "Sayonari" (1957). Jednu od najboljih rola u karijeri ostvario je u odličnoj ratnoj drami "The Young Lions/Mladi lavovi" (1958) uz Montgomeri Klifa.
Stvari su nizbrdo krenule početkom šezdesetih. Nakon teških muka sam se prihvatio režije vesterna "One-Eyed Jacks/Jednooki Džek" koji se nekako uspeo zadržati na granici isplativost ali to nije uspelo "The Mutiny on Bounty/Pobuni na brodu Bounty" (1962) na kojeg je zbog užasnih troškova produkcije, delomo uzrokovanim Brandovim prohtevima i zanovetanjem scenaristima, utrošeno tada ogromnih 19 miliona dolara samo da bi film na kraju propao na blagajnama.
U sledećih nekoliko godina birao je loše uloge u još gorim filmovima što je potenciralo njegove neurotične ispade po kojima je postao poznat. Od celog niza zaboravljivih ostvarenja spomenimo samo "Reflections in a Golden Eye/Odsjaji u zlatnom oku" (1967) s Elizabet Tejlor.
Nakon deset godina zanemarivih angažmana Brando je prihvatio ulogu u Kopolinom "The Godfather/Kumu" (1972) jednom od najboljih filmova ikada snimljenih. Vita Corelonea, ostarelog dona moćne mafijaške porodice odigrao je maestralno. Zasluženo je osvojio svog drugog Oscara, ali po nagradu nije došao lično već je na dodelu poslao glumicu koja se pretvarala da je Indijanka i koja je održala vatreni govor optužujući SAD za genocid nad starosedeocima.
Odigrao je glavnu ulogu u, zbog eksplicitnih scena seksa kontroverznom Bertolučijevom "The Last Tango in Paris/Poslednji tango u Parizu" (1973), a potom je napravo preokret i odlučio da bira uloge prema kriterijumu količine novca koji mu se nudi. Uloga u "Supermanu" (1978) bila je presedan u tom pogledu: potpuno komercijalni film snimljen najviše radi zgrtanja novca. Obožavatelji i kritičari su bili zgroženi, a Brando je uživao. Naime, za desetominutni angažman, dobio je honorar od četiri miliona dolara.
Kopoli se vratio u kultnoj "Apocalypse Now/Apokalipsi danas" (1979). Mala, ali ključna uloga poludelog pukovnika Kurtza bila je njegova zadnja velika rola. Iako, zbog tada već impresivne debljine nije dozvoljavao da ga snimaju niže od poprsja, ostvario je rolu jednaku onoj u "Kumu" i obeležio ceo film. Nakon što je u "The Formula" (1980) odigrao tek nekoliko kratkih scena, Brando se povukao na svoje pacifičko ostrvo u dobrovoljno devetogodišnje izgnanstvo koje je proveo jedući, gojeći se i odbijajući sve, iako retke, poslovne ponude.
Filmsku karijeru ponovno je aktivirao odličnim anti-aparthejdovskim "A Dry White Season" (1989) zatim komedijom "Freshman/Brucoš" (1990) u kojoj je igrao parodiju samog sebe kao don Corleonea. Ipak, sreća nije dugo trajala. Porodične tragedije (suđenje sinu zbog ubistva kćerkinog ljubavnika i njeno kasnije samoubistvo) dotukle su ga i emotivno i finansijski. Zapao je u velike dugove iz kojih se do kraja života nije izvukao. Više nije mogao glumatati divu i previše birati uloge već je prihvatao sve što se nudilo i plaćalo. U tu kategoriju spadaju filmovi poput "Christopher Columbus: The Discovery" (1992), nešto bolji "Don Juan De Marco" s Džoni Depom (1995) kao i katastrofalni "The Island of Dr. Moreau/Ostvo dr. Moroa" (1996). Depu je podršku dao u njegovom rediteljskom prvencu "The Brave" (1997), a svetla je tačka poslednjih godina njegove karijere bila komedija "Free Money" (1999).
Zbog zdravstvenih problema je morao napustiti produkciju parodije "Scary Movie 2/Mrak film 2" (2001), a njegov poslednji film bio je gangsterski "The Score" (2001) s Robertom De Nirom i Edvardom Nortonom u glavnim ulogama u kojem je iza kamere opet "zasijao" punim sjajem. Naime, odbijao je nalaziti se s rediteljem Frankom Ozom u istoj prostoriji, a kako su u takvim uslovima uspeli da završe film, zaista nije jasno.
Poslednje četiri godine života Brando nije snimio ništa; povremeno su se pojavljivale samo nekakve najave, a njegovo se ime u vestima moglo naći samo u trač rubrikama koje su nam govorile o dugovima, ludosti, debljini i bolesti.
Marlon Brando umro je 2. jula 2004.
Academy Awards:
1954 - najbolja glavna muška uloga - "On the Waterfront"
1972 - najbolja glavna muška uloga - "The Godfather"
|
