Tesko da ce pojedinci koji se ovde javljaju bez dovoljnog razmisljanja i bez dovoljne analize svojih napisanih reci...shvatiti i ovaj tekst koji cu "zalepiti" ovde, da ga ne bih prepricavao i gubio vreme....ipak...sve je moguce....mozda se gram inteligencije i razuma ipak zadrzao u nekom kraicku lobanje...i pocne da funkcionise...A siroti Ljajic...pa njega nema potrebe ni komentarisati...!
TEKST:
Караџић је он, није кукавичић!
Аутор: Рајо Војиновић, Објављено: 31. 07. 2008.
Ево скоро већ десет дана сваки истински Србин је истовремено и тужан и гњеван – због Радована. Тужан је због понижавања највећег живог Србина и једног од највећих Срба у историји и, самим тим, због понижавања читавог српског народа и његове историје. А бијесан је због издаје која се и у Радовановом случају показује као највећа коб нашег историјског трајања.
Па ипак, није ово ништа ново у нашој историји. И не треба да тугујемо превише, јер је наша историјска туга одувијек била и остала крсно-васкрсног карактера. Није боље било ни оцу наше нације Стефану Немањи, кога су византијски завојевачи на конопу водили цариградским улицама. Али. из тог понижавања великог рашког жупана никле су и Српска Црква и Српска Држава. Никле су пребијела Студеница и Србија од Дунава до мора сињега.
Зашто би онда другачије било с Радованом и нама с Радованом?
Није било боље ни ономе који је својом крвљу освештао и запечатио све немањићке завјете с Богом, Светом великомученику Лазару Косовском. Ондашње хашке кадије су га осудиле као противника ондашњих цивилизацијских токова и интеграција и пресуду извршиле тако што су му главу на пању одрубиле. А ондашњи Борис Тадић, који се тада звао Вук Бранковић, послао га је џелатима у руке због вишег државног разлога званог османлијске интеграције. Али, из Лазаревог мучеништва никао је нови залог наше православне вјере, ново молитвено заступништво Срба пред Творцем неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Оно је оснажило наш идентитет и учинило га неуништивим.
Зашто би онда другачије било с Радованом и нама с Радованом?
Није било боље ни ономе који је васкрсао Српску Државу, бесмртноме вожду Карађорђу. Борис Тадић, који се у то доба звао Милош Обреновић, његову главу је послао у Стамбол, ондашњем комесару за проширење ондашње ЕУ који се звао Султан. Али, из вождовог мучеништва у Радовањском лугу је узрасла модерна српска државност, а потомство Милоша Обреновића, који се узалудно китио Вождовим перјем, на крају се утрло.
Зашто би онда другачије било с Радованом и нама с Радованом?
Није било боље ни ономе што је својим страдањем одбранио душу српског народа, генералу Драгољубу Михаиловићу, кога су бројни ондашњи Бориси Тадићи стотину пута и стотину хиљада пута наново убијали и након његове мученичке смрти. Али, након свега тога, сво њихово (не)дјело се претворило у прах и пепео. И нико их неће у будућности, осим по злу, спомињати. А Ђенералово име је постало једним од најтврђих стубова нашег народног идентитета и с поносом ће се спомињати док буде српског народа на историјској позорници.
Зашто би онда било другачије с Радованом и нама с Радованом?
С Радованом, творцем Српске Републике, првог облика српске државности западно од Дрине након Средњег вијека!
С Радованом, првим српским политичарем који је раскинуо са по Србе погубном југословенском матрицом националне политике!
С Радованом, који је раскинуо с комунизмом и помирио народ који је пола вијека раније завађен и искрвљен због туђих интереса.
С Радованом, под чијим вођством је спријечено понављање геноцида над српским народом из Другог свјетског поклања!
С Радованом који је архитекта једине праве српске побједе, блиставе српске историјске побједе зване Република Српска, извојеване у вријеме свеопштег српског пораза у процесу крвавог распада модерног српског Скадра на Бојани званог Југославија!
С Радованом који је пуних тринаест година својом посмодернистичком хајдучијом о црном јаду забављао све свјетске шпијуне, све њихове офитане очи и уши, од Брисела, Берлина и Лондона, па све до постмодернистичке Содоме и Гоморе – Вашингтона! Они га, као прави митомани, узалудно тражили по пећинама и планинама, даноноћно њушећи и траве и воде и људске и животињске фекалије, не би ли му како ушли у траг, а он се шеткао по урбаним срединама, по људским мравињацима, испред носева њихових слугу и налогодаваца! Који је тако исмијавао њихову бескрајну наивност која се граничи с тоталном глупошћу.
С Радованом који је слика и прилика српског народа на размеђи другог и трећег миленијума Христове ере!
Зато не тугујмо превише, нити се гњевимо одвише. Силници могу како хоће, али не могу докле хоће. Јер, свака је сила за времена, а Божја је вјечна и свевремена. Доћи ће дан када се од све ове булументе што се у наше вријеме блатом баца на Радована и његово дјело - нико неће ни спомињати.
Страдање је српском народу вазда додатно утврђивало идентитет. Слабило га је увијек превођење дијела Срба у нови конвертитски идентитет. И зато је Радован велики, зато што је ово прво прихватио као личну неминовност, а овом другом се ефикасно супротставио, заједно са народом који га је слиједио.
Зато, посматрајмо како настаје икона. Јер, након оволиког страдања, српски народ је пред Богом заслужио још једну икону. И молимо се Богу Сведржитељу чија правда држи земљу и градове.
Издржаће наш Радован и оно што му предстоји. Караџић је то, није он кукавичић као ови еврослинавци који би с хљебом без мотике да путују по Европи.
Знамо ми да ће он то издржати, јер смо у пјесми добили одговор од Радована.
Питали смо га ми, пјевајући свих ових година по разним народним саборима: Радоване, бојиш ли се кога?
Увијек нам је одговарао кратко и јасно: Само Бога и више никога!
