''Mi'' i ''oni''
Ponedeljak, 25.7.2005. 12:11
"Prijatelju, šta si drugo mogao da očekuješ od jedne plavuse?"... "Nemoj da se družiš s njim, on je dete razvedenih roditelja"... "A kad sam ti govorila da iver ne pada daleko od klade i da će kad-tad početi da liči na svog oca, nisi htela da me slušaš"
Bez sumnje, svi smo mi bar jednom u životu čuli jednu od ovih rečenica... Ili smo je upućivali drugima... Dobronamerno ili nedobronamerno... Pridikovali smo, spremni da poverujemo kako smo mi, s ove strane - bolji, lepši i pamerniji od njih. A, da li su sve plavuše glupe, deca razvedenih roditelja osuđena na propast, a sinovi očeva koji su voleli da potegnu i sami predodređeni da jednog dana završe sa cirozom jetre, ili su u pitanju predrasude i naša prirodna potreba da ljude oko sebe delimo na "ove" i "one"? Da li ih svrstavamo u kategorije toliko različite od naših upravo iz sopstvenog straha da im se približimo i priznamo da su i oni, baš kao i mi - ipak samo ljudi? I kada smo, u stvari, počeli da se delimo?
Nemoj da se igraš sa njima, to su devojčice!
Ako zanemarimo onu prvobitnu podelu u maminom stomaku, kad se jajna ćelija, tj. naše Visočansrtvo deli na zigot, a nakon nekoliko nedelja i na blastulu, da bismo konačno postali embrion veličine grozda, prve svesne podele počinju već samim našim rođenjem. Prvo nas dele na bate i seke. Pa batama kupuju plave a sekama roze benkice. Iako je prvih godinu-dve dana apsolutno svejedno ko je ko. Malo kasnije, batama uvale autiće, sekama lutke. Kad krenemo u vrtić, tu nastaju prve ozbiljne podele. Na nas i njih. Nemoj da se igraš sa njima, to su devojčice. Kao da su već tada počeli da nas doživljavaju kao bića sa druge planete? To je idealno tlo da se "zasade" svi budući muško-ženski nesporazumi... I tako, dečaci bivaju na "dobrom putu" da postanu pravi muškarci, da ne plaču kad ih boli, da otimaju igračke, tuku se do besvesti i čupaju devojčice za kosu. Ako se ne tučeš, zna se - nisi muško! Devojčice već tada postaju džepne Venere, naučene da manipulišu svojim izgledom. Ako mi daš svoje klikere, biću ti drugarica... I da se tužakaju. Ukoliko te neko bude dirao, ti samo reci vaspitačici. Vaspitačiceeee, Miloš me gurnuoooo!
Ko je ovde dobar, a ko loš?
Nekako, baš u to vreme, u naš mali socijalni život umešaju se i roditelji. Nemoj da se družiš sa onom devojčicom, njeni mama i tata se razvode! Mama, a šta je to "razvode"? Nemoj da se družiš sa njim, oni nemaju para! Zašto on stalno crta tvojim flomasterima, neka mu kupe njegovi mama i tata... Neću da te vidim da se držiš sa Banetom za ruku, on nema tatu... Mama, a kako neko može da nema tatu? I tako, stignemo nekako i do osnovne škole. I tu se, naravno, delimo na prvi jedan i prvi dva, na dobru i lošu decu. Dobri sede u prvim klupama, a ostali - zna se... Pa nas onda dele na prvake, trećake, osmake... Na one s peticama i one bez njih... Na pametne i glupe... Štrebere i propalitete... Naše mame se dele na one koje crvene na roditeljskom sastanku i na one koje se ne stide da izađu pred učiteljicu. I nastavnici nas dele: na one nadarene i zaostale u razvoju... Na odlične i nedovoljne. I onda se štreberi druže sa štreberima, a ponavljači zajedno beže sa časova. Pa, jedni idu na dodatnu a drugi na dopunsku nastavu... Onda počinjemo da se delimo na one koji su već zapalili prvu cigaretu i na one koji sa gađenjem gledaju na one što su probali da puše. Sve dok jednog dana i ti što su se do juče mrštili na duvan, ne vidimo kako čuče ispred školskog wc-a... Tu se već naziru budući tubereni i oni koji će kurblati po tri pakle dnevno...
Sladak je, ali ima staru "nokiu"...
E, onda dođemo u srednju školu, i tu se već skroz na skroz podelimo. Oni postaju frajeri, mi ribe. U osnovnoj školi smo i mogli da se družimo sa njima, da razmenimo koju, čak i da stojimo zajedno na velikom odmoru, ali sada sve to postaje prošlost... Sad možemo samo da se šmekamo, sa bezbedne razdaljine. Ortaci iz osnovne škole se naprasno zaboravljaju, o vrtiću da i ne govorimo. Šta, pa nisam luda da priznam da je to onaj isti Miloš koji me je mlatio kad smo bili mali? A, da se delimo, delimo se... Na repere, hiphopere, hevimetalce, rokere, pankere, na one koji duvaju i strejtere, na Grobare i Delije, i naravno, opet na štrebere i ponavljače... Pa onda tu krenu prva ozbiljna muvanja... Zvao me je na piće! Ko? Onaj s cvikama. Nisi luda da te vide sa ćoravim! Pavle me čeka posle šestog. On je baš strava, njegov tata radi u ministratstvu, šta ja znam, kojih poslova. Moja mama zna njegovu mamu... Sladak je, ali ima staru "nokiu"... Mislim, treba da se blamiram kad izvadi telefon.
Nije naše da se mešamo, ali...
A, roditelji tad ponovo osete potrebu da uplove u naše živote. Šta ćete, pubertet je to, svašta se dešava. I, tu počinju predavanja... Od onih liberalnih metoda poput "Znamo mi da si ti pametno dete, da razmišljaš svojom glavom" (da se ne lažemo više - ko još sa osamnaest razmišlja svojom glavom?), do onih restriktivnih "Padneš li na popravni, ne vraćaj se kući". Zatim dođe vreme da upoznaju tvog prvog dečka. Mi prestajemo da bivamo deca, a oni i dalje ostaju roditelji. Pa, sine, čiji si ti, šta ti rade mama i tata, gde živiš, u koju školu ideš, šta ćeš da upišeš posle srednje škole? I, naravno, slede zaključci: Nije naše da se mešamo, ali on je iz radničke porodice... U našoj familiji svi smo intelektualci... Zaboravljaš da je tvoj pokojni deda, bog da mu dušu prosti, bio univerzitetski profesor... A njegovi su došli sa sela... Nadam se da to između vas nije tako ozbiljno... Mami možeš sve da kažeš... Slušaš li ti mene, uopšte, dete? Kuda ćeš takva? Idi, neka te otac vidi kakva izlaziš napolje... Pogledaj je samo, opet je obukla onu roze beknicu? Dan po dan, i to prođe, prašina se slegne i stvari dođu na svoje.
Sve postaje nekako prazno...
I tako nekako, vremenom, mi postajemo mi, oni ostaju oni. Razlike su, gledane golim okom, zanemarljive, samo što se čini da je nama lepše sa našima, a njima sa njihovima... I dalje se družimo sa društvom iz kraja, oni drugi su, zna se, džiberi... Onda upišemo neki fax, pa društvo sa katedre postane strava a društvo iz kraja - smarači i luzeri. Pa se onda ubacimo u neku firmu, a tu je tek vauuu: Šta li sam tražila sa onim frikovima sa faxa? Odjednom počnemo da izbegavamo jedni druge i više se ne poznajemo na ulici. Ko je on da mu se ja prva javim? Pa jeste, u pravu si... Potpuno te razumem. Onda nam se memorija optereti i počnemo da brišemo brojeve telefona iz mobilnog, e-mail adresa iz kompjutera. Sad smo veliki, zanimaju nas neke druge stvari... Družimo se isključivo sa kolegama sa posla, jer za druge više nemamo vremena... Roditelje srećemo u prolazu... Rodbinu viđamo retko, i to baš ako moramo. I sve nam je nekekao prazno. A onda, jednog dana, onako slučajno, u prolazu, vidiš neko poznato lice, samo nikako da se setš odakle, kako, kad... I onda ti se upali lampica - to je Bane! Tvoj Bane iz vrtića! I znaš šta - baš te briga što nema tatu...
Komentara: 8
Tacno je... Jebi ga... :-|
Ma,sve je to ok, jos samo da tekst nije doslovce preuzet iz casopisa JOY...
Otprilike istina ,jebiga sve je to individualno,Svi se mi razlikujemo ,mada te primitivne predrasude "telefoni" ,"streberi",itd. treba preskociti kad je neko dobar ,dobar je makar i prosjak
stavor (Ponedeljak, 01.8.2005. 11:11)
Jebi ga. Nema treceg?
NAZI01 (Četvrtak, 18.8.2005. 10:59)
sisajte ofajcenu kitu
Ljuba_M (Nedelja, 21.8.2005. 14:18)
Ne mora da bude tako, svako ima izbor, samo napravi "klik" u mozgu i "Mi" i "Oni" ce biti samo "Mi"!
ma tacno je sve ovo, potpuno se slazem. samo bih voljela da znam hocemo li se ikad opametiti
(Četvrtak, 12.1.2006. 08:21)
Ne slazem se potpuno..ima dosta istine ali nismo svi isti i ne zivi se po sablonu..istina,stalezno raslojavanje je uvek bilo prisutno i bice i to je ono sto nas razdvaja i vrsi podelu na "mi" i "oni"
Vana- (Subota, 18.8.2007. 07:47)
