da ponovim..
Dr Srda Trifkovic: Irci rešili srpsku dilemu
Krah Lisabonskog projekta oznacio kraj proširenja Evropske unije
Poraz Lisabonskog ugovora na referendumu u Republici Irskoj u petak, 13. juna, ukazuje na neosnovanost praznovernih predrasuda prema tom danu i datumu. „Petak, trinaesti“ ovog proleca je pokazao da cak i u 21. veku jedan mali, ali samosvestan i stari evropski narod, još ima nekog udela u odlucivanju o svojoj sudbini. Ishod tog referenduma zadao je težak, premda ne i fatalan udarac ambicijama birokratskog aparata Evropske unije o preuredenju Starog kontinenta.
Evroelita vec godinama teži sve vecoj transnacionalnoj centralizaciji odlucivanja, van i mimo politickih institucija i ustavno-pravnih mehanizama zemalja-clanica. Posle Mastrihta (decembar 1991), kojim je Zajednica pretvorena u Uniju, najvažniji korak u tom pravcu bio je Ugovor iz Nice, usaglašen decembra 2000, koji je stupio na snagu 1. februara 2003. godine. Nica je donela paket privremenih mera koje su bile namenjene pripremi EU za ocekivani prijem niza novih clanica. Po prvi put uvedeno je preglasavanje u proces donošenja odluka u Savetu EU - de fakto vladi Unije - u kome su do tada sve bitne odluke bile donošene jednoglasno.
Poraz ustrojstva EU
Ustrojstvo EU trebalo je da trajno bude rešeno tzv. Evropskim ustavom. Ovaj radikalni dokument, poražen na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005, trebalo je da zameni sporazum iz Nice, da ga bitno proširi i ucini trajnim. Posle referenduma u Francuskoj i Holandiji, medutim, pobornici evropske superdržave i Ustava EU nisu ni za trenutak oklevali. Cilj im je ostao isti, samo je trebalo menjati metode i primeniti „plan B“ koji se zasnivao na dva principa:
Da se treba uzdržati od retorike koja obicnom Evropljaninu odvec jasno ukazuje na suštinu reformi, ciji je cilj stvaranje unitarne politicke strukture; stoga je odbacen termin „Evropski ustav“, iako „Ugovor“ koji ga je zamenio ima istu pravnu, politicku, kulturnu i socijalnu suštinu.
Da se treba kloniti verifikacije evroreformi putem referenduma, jer su im se evropski biraci pokazali nesklonim, vec da usvajanje Ugovora treba sprovoditi kroz nacionalne parlamente u kojima su pobornici jace integracije EU daleko dominantniji nego u birackom telu u celini.
Lisabonski ugovor je, da ponovimo, evroustav u manje ambicioznom ruhu. I po njemu, EU bi imala (neizabranog) predsednika i ministra inostranih poslova. Takode, zakonodavna tela u zemljama-clanicama postala bi još manje relevantna, sudstvo još podložnije krajnjoj instanci u Luksemburgu, poreska politika još jednoobraznija, a ideološke norme politicke korektnosti (legalizacija tzv. brakova homoseksualaca, na primer) još nametljivije. Vodecu ulogu u pripremi „plana B“ preuzela je Angela Merkel. Kao kancelar Nemacke, zemlje koja teži centralizaciji EU da bi tako sebi obezbedila još više uticaja, Merkelova je spremila scenario po kome bi težnje briselskih birokrata i njihovih saveznika u zemljama-clanicama bile progurane na mala vrata u vidu prepakovanog Ustava EU pod drugim imenom.
Po istom šablonu, pobornici reforme EU vec rade na pokušajima neutralizacije irskog referenduma, premda je za stupanje na snagu Lisabonskog ugovora jasno predvideno njegovo usvajanje u svim zemljama clanicama. Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, koja 1. jula preuzima predsedavanje EU od Slovenije, smatra da proces ratifikacije treba nastaviti bez obzira na ishod irskog glasanja. Nemacka je, naravno, saglasna sa tim njegovim stavom i nada se da ako 26 zemalja ratifikuje Lisabon, Irska nece imati izbora vec da prihvati neki smokvin list za njegovo usvajanje nezavisno od ishoda referenduma.
Pobeda zdravog razuma i slobode
Taj ishod, medutim, bitno ce otežati usvajanje lisabonskog paketa u nekim od zemalja-clanica gde ratifikacija tek predstoji, a pre svega u Velikoj Britaniji, Italiji, Švedskoj i Ceškoj. Ceški predsednik Vaclav Klaus, poznati evroskeptik, vec je pozdravio odluku irskih glasaca kao „pobedu zdravog razuma i slobode“ nad „projektom briselske elite i birokratije“, dok je predstavnik britanskih konzervativaca za inostrane poslove Vilijam Hejg rekao da „projekat centralizacije“ treba jednom za svagda odbaciti. Ovog puta teško je zamisliti da bi neki novi „plan B“ mogao da bude proguran mimo volje miliona njihovih istomišljenika i nezavisno od prethodno usaglašenih pravila igre. Cak je i predsednik Evropske komisije Manuel Baroso, veliki pobornik dalje integracije, priznao da „plan B“ ne postoji.
Za Srbiju bitna posledica sloma Lisabonskog ugovora jeste okoncanje daljeg širenja EU, ili u najmanju ruku dugorocno zamrzavanje prijema novih kandidata nakon što još eventualno Hrvatska bude primljena iduce godine. Premda Oli Ren u javnim nastupima i dalje pokušava da stvori utisak da krah Lisabona nece uticati na dalje širenje EU, bivši francuski ministar za evropska pitanja Pjer Moskovis - daleko pouzdaniji izvor - istice da je sada opet na snazi ugovor iz Nice, koji je skrojen za najviše 28 clanica. Posle ulaska Hrvatske, po njegovim recima, nece biti nikakvog širenja EU za najmanje 15 do 20 godina.
Nesklonost ka daljem širenju bila je snažno prisutna u starom jezgru EU (12 prvobitnih clanica predmastrihtske Evropske zajednice) i pre irskog referenduma. Sada, pak, protivnici prijema Srbije, Bosne i Hercegovine ili Makedonije - da o Turskoj ne govorimo! - imaju i formalno-pravne adute koje retorika g. Rena nece moci da izmeni. Ovo je nova strateška realnost, cinjenica koju srpska politicka elita treba da spozna i da na osnovu te spoznaje izvede odgovarajuce zakljucke.
U prelomnim trenucima za srpsku državu i naciju bilo bi krajnje neodgovorno da se nastavi produbljivanje ideoloških i politickih podela po pitanju „Evrope“, premda je ta opcija sa ishodom irskog referenduma prestala da bude ostvariva za dugi niz godina. Ona ce možda opet postati realna u nekom novom briselskom okviru, za deceniju ili dve. Takav ishod, ako se uopšte desi, desice se nezavisno od toga šta Srbija kaže ili ucini.
Jadna EU i njena predsedavajuća
Francuska koja dolazi na čelo EU neposredno nakon irskog odbacivanja Lisabonskog ugovora i rasta cena nafte.
Šef francuske diplomatije Bernar Kušner poželeo je da francusko predsedavanje EU bude istovremeno "skromno i odlučno" i da uspe da pokrene Evropu kojoj, prema njegovoj oceni, nedostaje NADA.
Po jednoj grckoj legendi - kada je znatiželjna Pandora otvorila posudu sa svojim mirazom iz nje su izašla sva zla; prevara, pohlepa, bolest, tuga, očaj, glad, prkos i mnoge druge ludosti. Videvši svet, tako jadnim, Pandora ponovo otvara posudu iz koje izlazi nada kao uteha u zlim vremenima.
A nada je isto što i; STRAŠNO PREDVIĐANJE. Zapravo sama reč NADA, prevedena sa starogrčkog (Ελπις), znači PREDVIĐANJE NESREĆE.
Oko 80 odsto francuza misli da "stvari (u EU) idu u lošem pravcu", dok samo 39 odsto anketiranih veruje da francusko predsedavanje (koje je upravo počelo) EU može da donese pozitivne promene.
Oko 37 odsto francuza smatra da Francuska nije imala korist od Unije, što je procenat koji se nije menjao u poslednje tri godine, dok 48 odsto ispitanika smatra da im EU nije pomogla da se zaštite od negativnih efekataglobalizacije.
Ovi procenti govore da francuzi nisu oduševljeni EU a Evropu doživljavaju kao socijalnu regresiju.
Istraživanja javnog mnjenja od 1973. god, kada je Evropska komisija počela da traži mišljenje Evropljana, do danas, pokazuju da raspoloženje Francuza prema Evropi zavisi od ekonomske situacije u zemlji i unutrašnje politike.
Na referendumu 2005. god. procenat pro-evropski orjentisanih Francuza je bio 45 odsto.
Jadna si EU ako jedna od tvojih najačih članica ovako izgleda.
