Dodir ljubavi
Petak, 27.6.2003. 10:14
Podstaknut komentarom jednog posetioca na tekst "Hajde da se volimo", koji je upotrebio reč: "kliše", potvrđujem njegovu nesvesnu izjavu: ne, ta reč, u kontekstu ljubavi, nije jeres.
Ljubav jeste kliše, jeste šablon - jer nema drugog putokaza na putu izlaska iz usamljenosti i besmisla samoće. Pa zar kada se oseća, daje i prima, svi ne radimo isto, univerzalnim "jezikom"? Zar reči, poput: Love, Amoures, Quero, Amor, Liebe, Лобов, Љубав... zar nisu istog značenja; zar se simbolično iza svih ne krije isto - naša najiskrenija osećanja, naše poštene namere, želje, težnje i dela; zar nisu u harmoniji sa svemirom - zar i mi nismo nastali iz (zbog) nečije ljubavi? Eto, najveća misterija univerzuma, i za divno čudo: bilo kako, bilo gde i bilo kome da se iskazuju osećanja ljubavi - svako će razumeti. Može li im jedinka odoleti?
Kaže se da kada čovek počne nešto da objašnjava da tim činom kvari prirodan i stvaran izgled opservirane pojave i da time (na svu sreću) tu pojavu ne može da izmeni (osim u svojoj svesti), jer je ona takva, svojstvena sebi. Izvinjavam se ako ću nešto pokvariti, ali samo kada nešto radi, čovek može nešto i da postigne: da uspe ili pogreši, a to svako čini saglasno egzistirajućoj i iniciranoj energiji, saglasno potrebi - unutrašnjoj i spoljašnjoj. Unutršnja potreba je saglasna zahtevu za ličnim razvojem, a spoljašnja je produkt zahteva okruženja - kolektivna potreba, često neobjašnjiva, kojoj se niko ne može odupreti.
Ko se može odazvati i biti izabran, u smislu kolektivne potrebe? Nadam se da delite moj stav da to ne zavisi od pojedinca i njegove želje ili njegove odluke. Kolektivnoj potrebi se "odaziva" onaj koji ima odnosne kvalitete i talente, i koji je po "tom kriterijumu i odabran". A šta je talenat? Da, nešto urođeno! Ne, to nije produkt čovekovog rada, nije njegovo lično, to je "nešto" što mu je dato rođenjem - što ne zavisi od njega. Talenat je moć koja mu je poklonjena da bi služio svima - saglasno kolektivnoj potrebi aktuelnog okruženja i vremena u kome živi i stvara. Takvom čoveku su date moći da prepozna ono što prosečno oko ne može da uoči; što prosečno uho ne može da čuje; što prosečna mašta ne može da prihvati; što prosečan um to ne može da oblikuje i što prosečan misaoni sklop nije u stanju "preradi" i jasno artikuliše - da bi bilo razumljivo i preneto svima.
Zašto takva osoba to čini? Zato što je odabrana; a kvalitet njenog dela je saglasan svesti o svom talentu i služenju toj moći.
A kada je u pitanju ljubav - pa ona je nešto najličnije, ali u isto vreme i nešto najuzvišenije - jer ljubav pokreće sve!
To što je nekome dato, a nekome ne: nekome dato da stvara, a nekome da ruši; nekome da se nesebično daje, a nekome da ništa ne daje; nekome da ima, a nekome da nema, nije stvar ličnog - to je "samo naša plata".
Zato ljubav nije samo kada nekome najiskrenije kažeš - da ga voliš; kada si s nekim ruku pod ruku, kada si zaljubljen; i nije ako to nije uzajamno: uzajamno uzimanje i davanje; uzajamna najdublja razmena (osećanja). Ljubav je kada se želje, dela i osećanja poklanjaju nekome prekoputa, kada smo razoružani i kada se u toj svojoj bespomoćnosti dajemo, kada doživljavamo radost življenja i ispunjenost postojanjem. Tim davanjem primamo zasluženu nagradu za pretpljeni bol u savlađivanju puta do onoga kome je potrebna i namenjena. Nagrada; jer osetimo da život baš ima smisla (jer nismo zavisni od potrebe za uzimanjem). Zato se ljubav poistovećuje sa srećom, kao nešto s konotacijom najvećeg mogućeg doživljenog (baš kao što je i sam život).
Kao nešto najuzvišenije; ušavši u svest čoveka i postavši ideal; ljubav je povela čoveka i postala putokaz na putu neprestane i beskompromisne borbe s vremenom, sudbinom i sa samim sobom. Kao putokaz, ljubav je i prva stepenica i lekcija u nizu koju mora da savlada na putu sazrevanja ličnosti. To unutrašnje stanje bića, jedina je energija u sferi našeg poimanja postojanja koja se ne manifestuje u materijalnoj ravni; energija bez koje bi svet bio besmislen i nezamisliv. A da bi dostigao potpuno ispunjenje čovek mora da uloži celog sebe, celo svoje biće.
Ali, eto, ima i onih koji ne žele, koji se plaše, koji nisu sposobni da žele; ni da prime, niti da pruže ili da jasno artikulišu svoja osećanja i želje, ili su nevoljni da ih pokažu. A ima ljudi koji toga uopšte nisu svesni.
Zbog svega toga, nemojte se zavaravati: niko nezasluženo ne može da oseti radost življenja, ako nije osetio radost najiskrenijeg davanja.
S druge strane, ukoliko se traži odgovor na darežljivosti prirode - vraćamo se na početak, jer je ljubav upravo to: beskonačna igra uzroka i posledica; ona je i početak i kraj svega.
Jedina je naspram svoje suprotnosti.
E, pa, priroda ti je dala život i iskazala se na svoj jedini način, prikazala svoju nesebičnost pruživši ti svoju ljubav, i zato je ne ljuti, pa uzvrati. Učini isto: živi u ljubavi i radi s ljubavlju, i biće ti uzvraćeno punih nedara. Ne plaši se davanja, jer je to jedino što možeš - jedino što je tvoje; jedino što ti niko ne može uzeti! Kada to prihvatiš tako, bićeš ispunjen saznanjem da si deo tog božanskog kontinuiteta, nerazdvojni činilac životnog smisla, jer si element Višeg smisla postojanja.
Ne dozvoli sebi da te uznemiri niko, i ne ljuti se na one koji ne misle tako, jer da nije "njih", ne bi bilo ni "tebe" - ne bi ni bilo ljubavi, niti bi imao priliku da osvestiš radost pobede nad sopstvenom neodlučnošću i radost bekstva iz besmislene, sopstvene samoće; radost susretanja, radost kroz saznanje da te neko čeka, i njegovu radost, jer zna da ćeš doći; radost da imaš nekog i nešto da podeliš s nekim. Zato je ljubav i kada se "ne volimo", ali uzajamno praštamo i razumemo jedno drugo. Pa i kada nismo zaljubljeni i kada jesmo; kada smo sa nekim i kada nismo, ali kada poštujemo sve naše različitosti.
Ja mislim da je najveća ljubav pobediti sebe! Zato i ti, za početak - pobedi sebe i pronađi nekog i zasluži ga, da bi spoznao najveću tajnu - onu, koja je svemu smisao. I još nešto: tvoj "zlatan ćup" nemoj nigde tražiti oko sebe jer ga tamo nećeš naći - on se nalazi u Tebi.
Tvoje "zlato što najsjajnije sija" je kada najiskrenije dobra dela činiš, a za uzvrat ništa ne očekuješ i ne tražiš.
"Pa, ako razumeš..."
- "Buuu", znam da te je strah i da nije lako pokloniti sebe i podeliti svoja osećanja sa nekim - to jeste bol, ali najslađi. Znajući to, da te pitam nešto! Da li si ikada nekome nešto učinio, a da nisi očekivao (razmišljao) da ti se uzvrati? Da li si ikada nešto lepo nekome uradio i gledajući ga, presretnog zbog tvog dela, video suzu radosnicu u njegovom oku? Da li ti se neko toliko radovao da su mu oči zasjale od radosti, a tebi, videvši ga, "naježila koža". Imaš li nekoga koga si zaslužio? I da li si nekoga ili nešto, za šta si bio mnogo vezan, poštujući njegovu volju i slobodan izbor, velikodušno pustio da ode - iako ti je mnogo stalo da ostane?
Nisi? Ĺ teta!
Ali ja ne verujem, da ćeš dozvoliti sebi da ti protekne život a da ne prođeš to iskustvo - da podeliš sebe sa nekim. Shvatićeš jednog dana - da nam svima život samo vraća ono što uložimo u njega.
Komentara: 1
Divno opisano- cestitam-mislim da svaki covek na ovom svetu zasluzuje kap ljubavi
meery (Petak, 26.12.2003. 19:17)
