Ne, neću pisati o tebi isuviše dugo. Izrekla sam te i sada samo čekam tren u kom će se priča predivno nastaviti i u kom će moja duša, umesto mene same, pisati.
Bio si noćas tu-dovoljno dugo da bih osetila da te trebam i dovoljno kratko da bih nastavila da čeznem i da ti se nadam…
Oslonivši svoju glavu na moje koleno, postao si jedno sa njim. Postao si deo mene koji, ni samoj sebi, ne uspevam objasniti.
Razumeo si me.
Moju dušu dodirnuo si tim predivnim rukama koje su tako vešto klizile po mojoj koži.
Ti dodiruješ kao da ljubiš i ljubiš kao da siluješ.
I ja te trebam.
Govorio si sa mnom ćuteći. Ili nisi? Ne znam… Nikako mi nije polazilo za rukom da jasno čujem šta govoriš niti da moja duša nasluti da li je tvojoj potrebna. Razumela sam poneke od reči koje si izrekao, ali one su bile sasvim nebitne i daleko od onih koje sam želela čuti, pa sam ih poslala zaboravu.
“...We all need love...”
Čuješ li, u reci Ljubav, moje ime? Uspevaš li primetiti da to nije samo reč koju, s izesnom lakoćom, izgovaram već moj Početak i Kraj? Uspevaš li da je omirišeš i u njoj pronađeš miris moga tela?
Vanila...
Mmm...
Osetiš?
...a čula sam da govoriš “Ljubav” trepavicama… Zašuštale su pod mojim prstima i podsetile me na to da ne smem odustati. A htela sam… Ustuknti sam htela čim sam pomislila na to da ti moj dodir nije potreban. Nesebično sam ti ga poklonila, potom. Onako kako poklanjam sve stvari, kada to činim odistinski-dečije, ne razmišljajući. Impulsivno. Sasvim impulsivno.
I, znaš, rekoh da ti neću pisati jer sam te savršeno zapisala, no ovo je bilo jače i od mene koja se, samoj sebi, najjacom predstavljam.
Ne, neću te pisati dok te sasvim ne objasnim...
...a objasniću te...
Kad-tad.
