Dani sreće.
Vudstok bez Vudstoka.
Ti i ja.
Noć.
Diskotkeka zamagljena dimom cigareta, izmešanim sa oporim mirisom jakih alkoholnih pića. I piva.
Pogledom tražim Nekog. Neko je odsutan. Shvatam-ne treba mi.
Ljudi. Tela lelujaju. Nekoliko njih na bini. Gitarista, pevač, klavijaturista.
Ekv.
“...Zabranjujem sve one zamke vaše podlosti,
zabranjujem da dodir zavisti i bolesti
bude... kraj...
Ovo ne sme biti kraj...”
Ponoć je prošla. Uveliko. Ti i ja. Još uvek nismo mi. Koračamo zajedno ka sasvim različitom cilju. Pratiš me kući. Ili ja pratim tebe? Na pola puta od tvog do mog doma smo.
Ne idem nigde.
Želiš da idem.
Ne, ne mogu. I neću.
Poljubac bez vatre i bez nežnosti. Maleni poljubac. Poljubac koji i nije poljubac već ludost za koju ni ne verujem da će ostati upamćena.
-Nazvaću te sutra-govoriš.
A iza tih reči-neverica. U meni. Ne, nećeš nazvati. Zašto bi nazvao?
Jutro.
Tvoj poziv.
Ne javljam se.
Zbunjenost ili strah-ne znam.
Pišem ti poruku. Jednostavnije je. Ne čujem, bar, tvoj glas sa kojim, iz ko zna kog razloga, ne želim da se suočim.
Tvoja soba. Malena. Udobna. Prijatna. Jedva osvetljena. Tada nisam znala, ali sada znam da uvek gasiš svetla kada želiš da zgrabiš, upotpuniš i sačuvaš trenutak.
-Jednom ćeš razumeti koliko je muzika važna. Prava muzika. Slušaj...
Janis Joplin
“Cry baby…”
Vudstok u tvome domu.
Ispijamo kafu. Brojiš koliko je opušaka mojih cigareta u pepeljari.
-Mnogo. Previše pušiš.
Znam, isuviše sam odana porocima. Zato sam i danas ovde gde jesam. I kažem ti, mada znam da ne veruješ, da zubnjena sedim u tvojoj sobi razmišljajući koliko ovako nešto može doći prerano, ako već nije prekasno.
Ljubiš me.
Ludilo u utrobi, smešno predosećanje da mogu početi da osećam i da je ovaj poljubac tek najava nečeg Novog.
Odlazim.
Da li smo sada mi?
Noć.
Ista diskoteka.
Pogledom tražim Tebe. Nema te.
Vudstok bez Tebe.
Novi dan.
Tvoj poziv.
-Da, može tada... U 8., važi...
Pri susretu-ne ljubimo se. Ne znam da li je u meni strah, čudesna strepnja ili radost. Ne znam da li smo mi. Ne znam šta je sledeće što bih trebala učiniti, a još manje mi je poznato šta je naredno što će ti pasti na um.
Nepredvidiv dečak.
Moj san.
-Jeste li vi zajedno?-čujem pitanje.
U pozadini moje duše, ponovo The Doors.
“Love me two times, baby...
Love me twice today,
Ones for tomorrow
And ones just for today…”
Vudstok u meni.
Ti ćutiš, ne želiš da prvi odgovoriš na to pitanje. Ne želiš da me zarobiš. Ili strepiš? Svjedno, očekuješ moj odgovor. Strah me je.
-Ne, nismo.
Možda si odahnuo? Možda sam i ja?
…
-Da sada imam maramu, svezao bih ti oči i odveo te na mesto na koje volim da dođem sam, kada sam tužan.
Da sada imam krila odletela bih do Neba i upitala onog Predivnog I Svemogućeg Čoveka da li smem da idem sa tobom na bilo koje mesto i hoće li me nemir u trbuhu dotući na kraju ove balade ili će ostati kao predivna uspomena na Vudstok u nama.
...
-Čujemo se sutra.
Naravno.
I svaki naredni dan…
Novi dan.
U ponoć-tvoj poziv. Ne pitam se da li je pravedno što nikada ne zovem prva, ali smatram to tvojom dužnošću i svojim očuvanjem ponosa.
-Važi, za deset minuta sam tu… Odgovara mi…
Sve mi odgovara. Još uvek. Za koji dan-zastaću, razmisliti i shvatiti da više ništa ne sme da mi odgovara.
“Hajde uzmi me sa sobom,
Uradi mi sve što znaš…
Hajde uzmi me sa sobom,
mmm… Gracija…”
Uzimaš me za ruku i, na točkićima od sna, kotrljamo se do beskraja.
Ljubimo se, još uvek, lelujajući na snovima. Nestvarno. Nestvarno lepo.
Vudstok pod nogama.
Novi dan.
-Da, može tada… Aha… Kao i juče…
Ti i ja. Točkići od sna. Vudstok u pakli cigareta.
…
Tvoja soba i poziv Nekog. Nisam dostupna. Ne sada.
Svileni dlanovi i somotni prstići istražuju moje telo. Drhtim. U sobi je mrak, jer, i ovoga želiš da zgrabiš, upotpuniš i sačuvaš trenutak.
-Ludost?!
“Hello, I love you,
Won't you tell me your name?
Hello, I love you,
Let me jump in your game…”
Znak?!
-Vidmo se…
Da, možda se i vidimo…
Novi dan.
Tvoj poziv.
Nema me na uglu. Nema me u tvojoj sobi. Pravim Vudstok u svom privatnom paklu.
Janis Joplin.
“Try, try, try just a little bit harder
So I can love, love, love him, I tell myself
Well, I'm gonna try yeah, just a little bit harder
So I won't lose, lose, lose him to nobody else.
Hey! Well, I don't care how long it's gonna take you now,
But if it's a dream I don't want No I don't really want it
If it's a dream I don't want nobody to wake me…”
Drhtim od slutnji i pitanja. Suludih.
Ili ipak ne?
Film se premotava. Muzika tutnji u ušima, a ja ih pokrivam rukama ludo verujući da ću time postići nešto. Šta bih mogla?
-Ti si jako, jako dobra… Razumeš me?
-Aha…
A šta sam razumela? Ništa! Baš ništa. Prečesti su trenuci u kojima rečima ne govorimo ništa…
Novi dan.
Odbijam da te vidim jer, ako to ne učinim, moraću, ne samo da te vidim nego i da te odistinski pogledam, a za to zbilja ne bih imala snage.
Vreme je isuviše kratko za korake koje pravimo, a predugo za reči koje želimo da izgovorimo, a koje, u strahu od nas samih, oćutimo.
“…Something has to make you run
I don't know why I didn't come
I feel as empty as a drum
I don't know why I didn't come…”
Ne znam…
Novi dan.
Plašim se da nemam snage da te izbegavam, a i pitam samu sebe znam li zašto to činim
Ne, ne znam.
Da, znam…
?
-Dobro… Neću biti dugo… Aha… Na tom uglu u ponoć.
Menja li se nešto ili ja samo želim da promenim scenario tek da bih, pre početka, stigla do kraja, izbegavajući sredinu?
Točkići od sna, cigarete u kompletu sa Vudstokom u njihovim dimu, kapi radosti na našim licima, i u kosi upletene. Slepljene trepavice i zamagljeni pogledi.
-Sviđaš mi se. Jako.
Smejem se. Ironično i u neverici. Grlim svoju najbolju prijateljicu Ironiju, kao i uvek kada sumnjam u reči koje udaraju u grebene moje duše.
-Ti i ja… Ko bi rekao…-i osmeh. Tvoj.
Da. Ti i ja. Još uvek nismo mi.
Sumnja se rađa u meni. Uvek je tako kada slušam reči na koje ne umem da odgovorim, iz straha ili zbog lažno velike snage koja je u mome duhu.
-Plašim se-kažeš.
Znam, i ja se plašim.
-Čega?-pitam te.
-Znaš… Ne želim da iznova prolazim kroz onu ogromnu bol zbog ovih osećanja…
Zašto, ako pomišljam na to da pričaš besmislice i lažju obojene reči, zašto se ona tako čvrsto privijam uz tvoje telo i nastojim da dišem u istom ritmu kao i ti?
“…Could you be loved…”
Možda…
Novi dan.
Plaža. Nemir u utrobi. Ponovo. Opet. Iz početka.
Vudstok na pesku.
“…Daleki gradovi na vodi…
Kao brodovi na vodi…
Ti znaš, ti znaš…
Voda nosi sve...
Pusti neka voda nosi... u zaborav…”
Pusti neka voda nosi. I… tiho! Probudićeš usnule ribe i ptice posrnule.
Novi dan.
Mesec na nebu. Pun. I muzika u grudima.
Vudstok okačen o mesečev sjajni omotač.
“…and the Moon is the only light we see…
No, I won’t be afraid…
No, I won’t be afraid, as long,
As you stand, stand by me...
So darling, darling stand by me…”
Na točkićima radosti, dodirujemo jedno drugom dlanove i plešemo. Radosni.
Tvoja soba, polumrak. Grabljenje, upotpunjavanje i čuvanje trenutka. Ponovo ista muzika. Ovoga puta, i u sobi i u grudima.
Plešemo.
Dodiruješ moje usne, jedva osetno. Plašim se svoje nenametljivosti pred tobom i blagosti kojom osećam. Drhtim. Zaboravila sam kako je drhtati ljubeći. Nekada sam znala, a potom sam zaboravila, tek da ne bih bolela sebe samu uspomenama koje nikada ponovo neću proživeti.
Ili hoću?
-Sviđaš mi se…
Nemojmo sada o tome. Nemam šta da kažem na to. Ne mogu da zavirim u svoju dušu i razlučim, plašim se da uočim tvoju sićušnu siluetu kako gurka sve goste iz moga srca i duše i pažljivo pravi prostor samo za sebe.
Pssst…
Ćuti…
U ćutanju i ovom opijajućem polumraku ćemo reći sve ono što ne umemo dok govorimo, gledamo se i dodirujemo čežnjivo.
Pssst…
Novi dan.
Novi dan.
Novi dan.
U svim Novim Danima zaboravljam na obećanja koja sam u privatnom paklu, svog kućnog Vudstoka, davala bogovima nekih bivših vremena.
Osećam.
Čeznem.
Nadam se.
Molim.
I verujem. Beskrajno i gotovo opipljivo verujem.
Postaćemo mi…
Muzika, umesto nas, daje obećanja. I upozorava. Muzika je znak.
“…What a wicked game you play
To make me feel this way
What a wicked thing to do
To let me dream of you
What a wicked thing to say
You never felt this way…”
Vreo dan stvoren za nas.
Ljubiš me dok spajamo ruke i noge pretvarajući ih u peraja i puštamo vodi da nas nosi do neke nove obale na koji sami, slobodnom voljom, ne umemo stići jer nismo sigurni koliko su putevi kojima idemo u skladu sa našom prirodom.
Još uvek se plašiš svega što u tebi mogu da izrodim.
Osećam i sto.
-Dođi, ovde je predivno...
Dolazim. Plivam ka tebi kao da plivam ka cilju od kog mi čitav život zavisi.
Vudstok na vodi.
Borim se sa vodenim tokom, pobijam sve prirodne zakone i stižem do tebe. Pružaš mi ruku.
-Dođi... Tako…
Došla sam. I uvek bih dolazila, kada bih znala da će mi biti dozvoljeno.
Moj dan.
Prisutan si.
Ima li srećnijeg bića od mene? O, sumnjam!
Ljubiš me dok plešemo uz našu pesmu. Ljubiš me dok plesemo uz The Doors i The end.
“This is the end, beautiful friend.
This is the end, my only friend.
The end of our elaborate plans,
The end of everything that stands.
The end…
No safety or surprise…
The end…
I'll never look into your eyes again…
Can you picture what will be?...”
Ne trudim se da zamislim šta će biti. Zaboravljam na muziku kao na Znak. Ovde čak nema ni Vudstoka. Samo sluđenost trenutkom. Predivna muzika. Mi.
“…A moment in a million years
Is all I've got for you
A moment in a million years
To make some dreams come true
A moment that I won't forget
Until the day I die
A moment in a million years…”
-Hoćeš li sa mnom?-pitaš.
Ne, bolje je da ne odem.. Plašim se da ću te izgubiti, plašim se da ću ti smetati, plašim se da ću te gledati dok ljubiš usne Neke Druge i biti prinuđena da glumim da sam radosna jer je to jedino što sam, u svim ovim kišnim i sunčanim, godinama uspela da naučim
Gluma.
-Ne, neću ići... Samo ti idi... I uživaj.
Uživaj, naravno. I ne razmišljaj o tome koliko je ironije stalo u moje reči. Svakako-mnogo više no što možeš i da pojmiš.
Nov dan.
Novo pitanje.
Da li je važno to što ljudi ne govore mi, ako ja znam da, kao takvi, postojimo?
“...If you were me
what would you do?...”
Stvarno, šta bi uradio da si ja kada ne čuješ sve one reči čiji zvuk, svom silinom svoga bića, želiš da osetiš u školjci svoga uha?
Dan bez tebe.
Dan bez tebe.
Dan bez tebe.
Dan priznanja.
Jevtino vino, jevtine cigarete i pivo. Ti i ja.
-Zašto?-pitaš.
Zašto? Ne znam. Ne znam zašto. Dogodilo se, prosto.
Porukom potvrđujem sva priznanja jer, zasigurno, nisam imala snage za reči. Imala sam još toliko snage da se pomirim sa tim da sam, na noć ili dve, izgubila Vudstok i da moram da slušam neke tužne melodije.
“…Znam želiš da sam tu da hodamo po tlu toplom od suza
Noć kad mene ne bude pomisli da san pada ti na lice
Gde šaputaće mrak, zastaće ti dah, čekaćeš sama…”
Svanuće.
Kad tad…
Dan bez tebe.
Dan bez tebe.
Dan bez tebe.
“…I guess I’m lying to myself:
It’s just you and no one else.
Lord I won’t miss you child…
You’ve been blotting out my mind,
Fooling on my time…
No, I won’t miss you, baby, yeah…
Lord, I miss you child…”
Ne želim… Ali ja nemam prava da se ljutim na svoju unutrašnjost kada je nisam, u svim prošlim danima, sputala onako kako sam to uvek činila.
Tužan neki dan…
“…Show me the way, show me the way
Take me tonight to the river
And wash my illusions away…”
Gubim nežnost koji si oprezno pikačio za moj vrat. Ni primetila nisam...
Da, iluzija se raspada. Malo po malo…
Dok sasvim ne nestane…
Dan bez tebe.
Dan bez tebe.
Dan bez tebe.
Gomila ljudi. Pića koja više niko i ne broji, pakle cigareta koje se lako prazne i razna opojna sredstva na sve strane. Vudstok. Pravi, reklo bi se.
“…Live up yourself…”
Potrudiću se…
A onda, nakon ko zna koliko vremena, Dan Sa Tobom.
Još jedan od dana koji imaju i ime i datum. Još jedan od dana koji se grabe, upotpunjavaju i čuvaju u sećanju zauvek.
Ljubiš me.
Gospode, koliko dugo nisam osetila dodir ovih mekih usana!
“…And I'm feelin' the same way all over again…”
-Kako dugo nisam ljubio ovu devojku…
Govoriš stvari na koje i sama pomišljam. Zasigurno te volim u ovom trenu dok misliš isto što i ja. Sutra? Hoću li te sutra voleti? Možda... Ako dođeš...
“...Nije za tebe divlja kupina,
ni čovek kao ja...
Bog mi daje, Bog mi odnosi...
Ružica si bila, sada više nisi...”
Pesme kao Znak.
Zaboravljam…
I ljubim te.
-Hoćeš li sa mnom?
Ne, neću sa tobom, ni ovoga puta. Ti i ja-sami, mogli bi postati mi, a to je ono čega se plašim sada, kada sam se dovoljno razočarala u početni sjaj i lepotu ove bajke, koju sam živela u polumraku tvoje sobe, izmešanu sa uzdasima i priznanjima. I muzikom…
O, kakav Vudstok! Smejurija jedna!
Ne brojim cigarete. Očekujem te, a znam da nećeš doći. Zato ljubim druge usne. Da bih prekratila vreme, sačuvala sliku one JA koju sama za sebe i o sebi želim da imam. Ispijam piće. Ne za tebe već umesto tebe. Slušam pesme koje smo zajedno slušali boraveći na Vudstoku u tvojoj sobi. Pratim svaki zakasneli znak koji mi daju.
Opomene...
“…Strange days have found us
Strange days have tracked us down
They're going to destroy our casual joys…”
-Jednom ćeš shvatiti koliko je muzika važna…
Shvatam. Možda prekasno.
Ljubim usne Drugog.
Na stolu je mali narandžasti upaljač.
Ulične svetiljke se gase.
Sviće.
Odlazim.
