Nebo,more,pogledala je gore...I dok su zvezde sijale na nebu,osetila je na svom telu zebnju.Pogledala je u mesec i komete,i nije mogla da shvati da nesto tako malo,moze da bude znacajno i tako trajno.Prepustila se i osetila je taj delic savrsenstva,tako mali,s'osmehom prihvatila je to more blazenstva...
Blagi vetar se uzdigao,donosio je miris koji je ona dobro poznavala,kao i zvuk jednog poljubca-koji je stizao polako,polako,sve dok se nije zustavio na njenim usnama.Ona se nasmesila.Prisetila se svega,svakog trenutka provedenog sa njim pod mesecevim sjajem.I dalje se cudila kako su se spojili,cesto mu je govorila:''Mali kupidon se poigrava sa nama".Voleli su se,osecali jedno drugo,razumeli to osecanje koje ih je obuhvatalo svom snagom njihovih dusa.Bili su jedno.Na kraju ju je pitao -:"Da li su andjeli stvarni?Na nas nisu ljubomorni bili, a mi smo to ipak od njih krili."Zasto?Zato sto je to bila njihova nevinost,njihova,i samo njihova prica.Sad je svemu kraj.Daljina je ucinila svoje,a i vreme im je moralo pomoci da nastave dalje.Bila je tako jaka,kao i on.Morala je.Nije zelela da poklekne na prvu prepreku,nastavila je pravo iako joj je jedan delic srca zauvek bio oduzet.Cesto bi se zapitala,zasto joj je dopustio da bez traga nestane,zar nije osetio da ce bez njega da posustane?!Ali znao je on,a duboko u dusi-znala je i ona-voleli su se snazno,i to im je i dan danas vazno.Morali su da se rastanu.Ko zna mozda se jednom opet na starom mestu sastanu.
Niko nije znao njenu najtezu tajnu.S'pokusajem da joj vise nije stalo,njeno srce je na dnu mora palo,i da joj on jos uvek fali,to je nazalost saznalo...
I dok pun mesec obasjava tamu,njene sjajne oci govore vise od hiljadu reci,i svaka suza potvrdjuje,ono sto srce tiho sapuce,dve snazne,a tako vazne reci:Volim te...
Zastala je na trenutak i udahnula...Nasmesila se i osetila taj delic savrsenstva,jer njihova ljubav ce zauvek da plovi u moru blazenstva...
Kako je neko rekao:"Neke ljubavi su nemoguce...ali su ipak ljubavi..."
