Bila sa s njim skoro 5 godina. Takvu ljubav i ponizenje niada nisam osetila, ni pre ni posle njega. Bio mi je sve na svetu i vise...Njegova majka me nije podnosila zato sro sam niska, ustvari on je bio izrazito visok, bavio se kosarkom. Posle tri i po godine on se ozenio drugom. Kao da sam umrla tog dana, prestala sam da zivim ovaj nas zemaljski zivot. Dan posle svadbe je dosao i molio za oprostaj, znam da je nikada nije voleo, ali je bio slabic, uradio je onako kako je majka zelela. U inat svima, majci njemu, sebi , Bogu opet sam bila njegova, ljubavnica rodjenom decku. Bili smo zajedno jos dve godine i napokon sam morala da to prekinem. Srce mi se kidalo, samo sam za njega disala, pesme pisala...Dobio je sina, osecala sam se najjadnije sto zena moze, nisam zelela da otimam oca sinu, da svi gledaju u mene i govore kako sam mu ljubavnica. Bolelo je ali sam ga ostavila. Trebalo mi je mnogo hrabrosti da ga ne nazovem, da mu spustm slusalicu kad zove, da prodjem pored njega kao da ga nema. Probala sam da budem sdrugim, nije islo. Gde god bi krenula, on je bio tu. Odlucila sam da odem iz zemlje. Tako je i bilo. Otisla sam u inostranstvo, za sest meseci sam se udala i evo sad sam u braku 11 godina. Mrzela sam ga iz dna duse, nisam nikome htela da dam svoj broj da me covek iz proslosti ne bi nasao. Onda, sam shvatila da ga ne mrzim vise i ja sam njega nazvala. Srce mi je krvarilo kad sam mu cula glas, on nije mogao da progovori prvih 5 minuta.Oboje smo bili nemi... I opet smo vratili sva osecanja, tamo gde su jednom bila zatrpana, opet je pocelo da boli. Na svu srecu, puno smo daleko i nemam hrabrosti da se vratim u rodni kraj. Ne znam da li bih mogla da mu odolim, tim njegovim rukama koje su me dizale u najvece visine, snjim sam letela bez krila i snjim sam ponizena bila.Suprug me voli kao sto on nikada nije i nikada me nije povredio, pruza mi ljubav koju ne zasluzujem. Pitam se zasto smo prokleti i zasto kopamo po onome sto je odavno sahranjeno. Nikada nije bio vredan moje ljubavi, suza...Zasto ga onda sanjam i dozivam. Nije ostao sa tom zenom, ubrzo su se razisli i sada ima drugu.On ne pripada meni a ni ja njemu. Zasto se trazimo? Cemu to, da bi povredili one koje nas vole? Zivot prolazi i treba da sam zahvalna sto imam porodiu i nekoga da me voli, proslost je mrtva i treba da se preboli. Zanima me da li se jos nekome ovako nesto desava? Ljubav j nesto sto ne ide nikako sa razumom, to sam znala i pre. I tako sad zivim svoj zivot, normalan i mali, ali mi on jos uvek fali i nikada niko nece moci da zameni to osecanje koje treba zaboraviti, jel, bezvezno je patiti za nekim ko te nije vredan. Ne javljam mu se vise kad zove i nemam hrabrosti da mu kazem d mi fali....
