Zatvorim oci… Setnja po oblacima… Cini mi se kao da lebdim. Najlepsi prizori zivota svuda oko mene… Raj ? Ne… Ponovno otvaranje ociju, sudaranje sa stvarnoscu, totalni opozit mog nebeskeg trenutka, slika lepote i srece se brise… Sivilo… Mrak… Ponor u koji padam. Trenutak koji traje citavu vecnost, cini mi se…
Prvi udah vazduha, konacno pravo budjenje i vracanje u stvarnost. Otvaram oci i vidim svet oko sebe. Osmeh, ali i bol. Radost ali I tuga. Smirenost ali I gomile pitanja. Mirnoca ali I zudnja. Ispunjenost ali I praznina.
Skupljam snagu I nastavljam tamo gde sam stala pre samo nekoliko minuta, pre nego sto sam videla, dodirnula, osetila I prozivela moju setnju po oblacima.
Slike nastavljaju da se nizu, jedna za drugom, sve sporije I sporije da bi na kraju zaista nestale. I onda opet, iznenada, istog ili sledeceg sata, istog ili sledeceg dana, opet samo na par sekundi odlutam, nestanem… Secam se lebdeci medju najlepsim prizorima zivota… I opet budjenje… Ne, ne zelim da se probudim, ne zelim da zivim u stvarnosti ma koliko da je ona lepa. Ne, ne zelim jer tu nisam tvoja…
Tako vec dugih sest godina. Zivim i laici oko mene bi rekli da mi je zivot ispunjen, da ga ukrasava sreca i osmeh na mom licu. Ma sta oni, do djavola znaju o svemu tome ?
Bod na jednoj strani da, ali na drugoj uzme, jedna vrati otvori, ali druga zatvori… Pravilo zivtotne ravnoteze rekla bih.
Uvek je tesko pomiriti se sa gubitkom i cini se kao da sve sto imas dao bi samo da ponovo dobijes ono sto si izgubio. Bol zbog gubitka, zbog nemanja onog sto te cini srecnim, umanjuje svu radost onoga sto dobijas na drugoj strani, vuce nas nazad i navodi da opet i ponovo preisputejes gubitak, sopstvene greske u svemu tome, da se secas i da zivis za trenutak kada ce secanja postati toliko jaka da jednostavno mozes da napustis stvarnost i odlutas na kratko, da zivis u tim oblicima secanja koje vreme boji najlepsim bojama, oblikuje u najlepse figure i navodi na saznanje da je to proslost kojoj je ne moguce vratiti se, koju je ne moguce oziveti… Otuda bol…
Vremenom bol poprima oblik praznine koju opet mozes ispuniti na trenutak secanjima i osecati se zadovoljno. Ali samo na trenutak.
Samoca… Njen najlaksi oblik za mene je kada si zaista potpuno sam (u suprotnom, ako si usamljen, a okruzen ljudima, a takvih je momenata na pretek, sledi ti samo jedno – lazni osmeh kojim prikrivas bol ili nesto kasnije, prazninu).
… Samoca… Meni onaj drazi oblik… Dugi pusti casovi, polumracna prostorija, mirnoca, svezina, pogled uperen u figurativnu tacku, tisina ometana samo otkucajima sata.. Vreme koje prolazi, ide ko zna kuda, sekund za sekundom, hrlis napred, a zapravo stojis u mestu, minuti grade sate, sati prerastaju u dane. Korak po korak dalji od te tako silno cuvane najneznije tajne, a u stvari gradis novu proslost u vremenu koje prolazi…
Okovan lancima proslosti, postajes ocajnicki rob istine da zivot ide dalje, a ti ukopan u ko zna kom vremenu svog zivota, vremenu koje je odavno proslo, koje ne mozes da vratis…
Tisina, mir, otkucaji sata koji te secaju da ipak moras da nastavis dalje jer proslost ne mozes da vratis.
Zatvorena vrata… Ta jedna jedina… U tim dugim casovima piljenja u figurativnu tacku ti ih obilazis, ides napred, pa se ponovo vracas i svaki put na tom povratku ubedjujes sebe da ces pokusati da ih otvoris, iako nemas kljuc, iako ih ti zapravo nisi zatvorio, i svaki put kada si ponovo ispred njih, osecas bol, pa prazninu, strah, nemoc i na kraju ocaj, spustas glavu i nastavljas dalje obecavajuci sebi da ces ipak pokusati. Neki sledeci put.
Ali ne, ne postoji taj sledeci put, jer izmoren lutanjima, pokosen vremenom koje je proslo shvatas da pomoci nema, shvatas da me postoji mogucnost da otvoris ono sto toliko zelis, umor te savladava i ti konacno zaspis…
Budjenje sledeceg dana donosi samo pitanje da li ce danas biti lakse ? Da li cu danas mimoici samocu, uspeti da je prevarim ? Ali ona, taj prijatelj tako dobro mi poznat, je tu uvek, prati me u stopu… I savladava me uvek kada se najmanje nadam.
I ne, vise je se ne plasim. Ona je sada samo tu kao odmor za dusu, za misli. Ona te podseca da je uzalud da se nadas da ces vrata ikada otvoriti, da prestanes da sanjas nerealne snove, tu je samo da potvrdi ono saznanje od kojeg bezis - da nema nazad, da nema tebe i mene, da nema nas.
I samo kada bi snovi prestali. Kada se ne bih budila ocajnicki jecajuci sto sam uopste otvorila oci kada je san bio tako lep. Ali ti oblici snova nekako su laksi, jer budu i prodju, donose iskreni osmeh u toku narednog dana kada ih se setis.
Meni mnogo tezi oblik snova je onaj kada si budan i kada i bez najmanje tvoje namere javi se slika, neka obicna slika iz proslosti i bas tu u tom delicu ne uspevas da zaustavis san...
Ti i ja... Jednom, negde i nekad. Zelim da sve stane, ali ne ide mi... San se nastavlja. Da li znas kako je biti budan, a ne biti u realnosti, biti odsecen, na momenat od svog desavanja, videti i osecati kao nekada? Da li ti se ikada desi da sliku iz proslosti premestis u stvarnost i prozivis je opet i ponovo, a to ne zelis?
Da li ti se desi da osetis miris koji te podseti na nas? Da li znas kako je kada bas u tom momentu u kome se opires snu i zelis da ga prekines, kako je kada tada osetis da si zagrljen bas na taj nacin koji ti fali vec godinama, osetis dodir toliko veran dodiru koji nisi osecao godinama a toliko je ti bio potreban, osetis dodir vlaznih usana na vratu ili na usnama, osetis ukus istih...Osmeh se sam javlja i ti vec omamljen svim dozivljajima jasno nastavljas putem sna. Tada, na tom putovanju, kada sam vec toliko savladana da se prepustam potpuno, tada osecam bol, ali i zudnju, srecu, ali i nemir... tada ti uvek govorim koliko si mi nedostajao sve ove godine, koliko si mi znacio tada i sve ove godine, koliko sam te tada volela i koliko sam mogla jos da te volim, koliko sam srecna uz tebe... I tada u tom zagrljaju se iznenada budis. San se rasprsuje oko tebe, cini ti se kao da je trajao citavu vecnost, a zapravo trajao je toliko kratko da oni oko tebe nisu ni mogli da primete da nisi tu. San nestaje, sam, bez najave, kao sto se i pojavio, ti tada upravo zelis da ga zadrzis, ali dok to pomislis on vec nije tu. I onda proces budjenja. Da li znas koji je ponor pred tobom otvoren? Da li znas kako je tesko udahnuti taj prvi put posle toga, koliko je tesko ne osecati dodir vise, koliko je tesko ne osecati usne, koliko je tesko izgubiti te opet? Da li znas koliko je tesko ne pasti u ponor pred svim tim ljudima, koliko je tesko ne vristati bas tada, koliko je tesko prikriti drhtaje tela? A najteze od svega je nasmejati se bas tada i nastaviti dok te secanje iz sna progoni, slike se redjaju, a ti nastavljas dalje... One polako blede, sve su redje i redje, onda stanu i tada pocnes da molis da se sve to nikada ne desi opet...
Ali gledaj cuda.... Evo ga opet, vuce u beznadje bez kraja... Vremenom se naviknes i postanes rob tog stanja... Ali bol i praznina ne prolaze...
Tvoja M.
