Tek tako, bez imalo upozorenja, u misli su mi se uvukli neki davni dani, dani kojih ja već dugo ne želim da se sećam. Sada kada znam da ćeš raditi 3 meseca tamo gde smo pre godinu dana radili zajedno, u mene se uvukao davno zaboravljen nemir. Pitam se da li te išta podseća na nas? Da li se i tebi kao meni sada prepliću sećanja ili jednostavno u tebi nema ničega što bi te vratilo u prošlost, ničega što te seća na mene. Sve ovo vreme od kada ti i ja ne postojimo, od kada se srušio moj svet imaginarne ljubavi koji si mi pomogao da izgradim i srušim, pretvorim u prah, sve to vreme mene progone demoni prošlisti, sećanja i snova.
O da, sanjam o našem ponovnom susretu, improvizujem različite trenutke života u momenat našeg susreta i Boga stalno molim da mi omogući da te na tren vidim, da ti samo kažem da mi je žao, da nisam živa bez tebe, da su ti centar mog sveta, života i da je tebi posvećen svaki minut mog postojanja, svaki osmeh, svaka suza, svaki greh, sve što radim i sve za šta na izgled živim. Pitam se samo da li bi ti to išta značilo? I da, ja živim ovaj život projektujući snove u stvarnost, sanjajući da si prisutan, uz mene uvek. A kako boli kada me stvarnost udari u glavu, kada u pojedinim trenucima shvatim da nisi tu, da nisi ti taj kojem pokljanjam osmehe, vreme, ljubav, sebe. Kako tada osmehom prikrivam bol, krijem suze od okoline, podižem glavu i...
Ti si jedini koji me raduje.Čak i bol koji osećam raduje me, jer samo tako mogu potvrditi sebi da sam živa. Samo tada osećam da sam zaista živa...Sve je uzalud. Sve je trenutak koji se briše, koji nema svoj značaj jer ne može da me dovoljno obraduje, ne može da me nasmeje. Samo ako tada projektujem snove u stvarnost...
Jedini si u mom životu. Jedini kojem je sve posvećeno. A on je tu da me uveri da sam voljena bez obzira na sve. A ja bih sve učinila da te ponovo imam uz sebe... Sebično, znam, ali zar i ti nisi takav bio prema meni?
Hteo si sve, hteo i dušu, i misli, i srce, i snove, i telo. Hteo si ceo moj život na dlanu, a ja nisam imala hrabrosti da ti sve to dam, i ti si otišao. Pokušavala sam da ti objasnim da to nije moj životni put, da su naši životi totalno različiti, da su to suprotni svetovi. Prihvatio si to i otišao. A ja sam tada počela sebe da ubeđujem u to. I još uvek nisam poverovala da mi nismo mi, da ti i ja ne bismo mogli da imamo budućnost. Ali tebe sam ubedila, tebi sam objasnila. Možda je to jedino u šta sam te uverila...Možda ima još stvari... Ali jedno znam...Nikada nisam uspela, i nikada neću, da te ubedim da si mi sve, da te volim više od sebe, više od bilo koga.
Možda nisam imala dovoljno vremena...Možda ga, ipak, nisam pametno iskoristila. Ali nazad mi nema. Ja sad samo živim po svom, i nikoga ni zašta ne molim. Sa tobom ne mogu, a ni bez tebe.
Ponekad se pitam da li ja uopšte zaslužujem bolje od ovog pakla. Da li sam zaista ja kriva za njegovo stvaranje? Da li bi bilo bolje da sam te pustila da me voliš, da sam sve vreme provela uz tebe, da sam ti poverovala da ti zaista značim, umesto što sam te stalno gurala od sebe, znajući da je kraj blizu, da je neminovan. Da li bilo bolje da sam pokazala koliko mi značiš, mada si ti to znao. Ali možda sam ipak trebala da se prepustim, možda nisam trebala da uništavam sve što je lepo, da lepotu naših trenutaka pretvaram u ružne momemente. Sada bih bar imala gomilu lepih uspomena od kojih bih živela. Ovako, te uspomene su uvijene velom krivice, uništavanja.
I možda me nikada nisi voleo, možda sam bila samo tu da ti vreme brže prođe, da možeš da kažeš da si samnom, sa onom koju niko ne može da ima. Možda, ali mislim da bi mi bilo lakše da sam ti poverovala, da sam pustila sebi da se osećam voljenom, jer ti si želeo da se pored tebe tako osećam, ti si sve vreme pokušavao da mi pokažeš kako to izgleda, a ja nisam želela da prihvatim...
Greška je moja, znam. I sa njom moram živeti. Ali sve češće se pitam kako? Projektovanjem snova u stvarnost ili...drugačiji put ja ne znam.
Milica
Šta je more? Početak ili kraj...Možda, ipak, samo večnost koja krije tajne...
