Moje more plavo...tako beskonacno,tako duboko,puno neistraženih tajni.Kada bih samo jos jednom dodirnula te,ostila te celog,prepustila se tebi i upoznala svaki tvoj delic...cula sve tvoje tajne,pronasla sve uspomene u tebi,koje tako nemo,ljubomorno cuvaš...Prve pojubce koje nosiš sa sobom u svoje dubine,po celom svetu ,do svih kontinenata,a niko za njih ne zna...Sve suze za kraj koje se u tebi stapaju,postaju deo tebe,koje ljubomorno cuvaš,pretvaras u jedno,u sebe...O,moje more plavo,cujes li moje vapaje sada,moje zelje da uz tebe budem,da te samo posmatram...Da ti pruzim ruku,da me sebi povedeš,tamo gde je sve tako jednostavno,a opet ocaravajuce,tako hladno,a opet,medju svim tim uspomenama,toplo,ispunjeno ljubavlju,mirnocom.O,moje more plavo,vidjas li ga kad,cuvaš li ga daleko od svih...Prica li ti i on svoje uspomene,pronalaziš li delice nas u njegovom srcu?
Moje nebo tamno...Tako daleko,nedostizno,cisto...Ti što sve znaš,ti što cuvaš tajne,ti što ukrašavaš jutra,noci...O,moje nebo tamno,padaju li zvezde sada za nekog drugog kao što su padale za nas?Cuvaš li tu sliku,tu najlepšu sliku moje tajne ljubavi,moje skrivene ljubavi...Ti si mi svedok svega...Ti,moje nebo tamno...ti,sa svim tvojim zvezdicama,delicima;ti znaš moju tajnu,ti znas da samo njega volim,samo njega u srcu čuvam...zauvek...Čuvaj ga,moje nebo tamno.Čuvaj ga od svakog zla.Čuvaj ga od svih neprijatelja...Čuvaj ga i ne dozvoli da zaboravi...nikada...Neka pamti kako su zvezdice padale,kako je more bilo mirno,kako je obala bila osvetljena...Neka pamti u daljini Sveti Stefan,sva njegova svetla...Ukus mojih usana pomešan sa vinom;dim cigarete kojim smo po vazduhu pisali imena naša,a ona nestajala,raspadala se,odlazila u daljinu,nikad istrazenu.Čuvaj ga,moje nebo tamno...čuvaj ga onako kako ga ja čuvam u srcu,onako kako ja čuvam uspomene na tebe,na more,poljubce,jedno leto...
Obalo moja duga...Ti što si se nagledala svega...Ti što si nas spojila i razdvojila...Ti koja si spojila more i nebo...O,obalo moja,tako duga...Secaš li se onih noci,naših šetnji...mojih beskonačnih šetnji po tebi...secaš li se srece,osmeha i poljubaca naših?Secaš li se svih mojih suza,mojih molbi...Sve bih dala da samo još jednom mogu da osetim tvoj pesak pomešan sa vinom,cigaretama,koracima,osmesima,da samo ga još jednom osetim pod stopalima,da mi vrati sve uspomene,da me uveri da me je voleo,barem delicem srca.Secaš li se se koliko sam puta na njemu pisala naša imena...Bezbroj puta svih onih besanih noci,sedeci sama,zeleci da spoznam daljinu,tamu...Uzalud...jer svaki put kada bih napisala,moje more plavo bi to opralo,povuklo sa sobom u plave dubine,na sigurno mesto,daleko od svih ljudi,daleko od mene,od nas...Kao da je zelelo da mi kaze da je sve uzalud,da sve uvek bude i prođe...Ali obalo moja,uspomene nije obrisalo moje more plavo,nisu oprale kiše mog neba tamnog,nisu ni zraci meseca obasjali...ali znam,sve je ostalo u tebi,duboko urezano,večno...da me uvek seca...O,obalo moja,viđaš li ga,čuješ li njegove korake,osećaš li mene u njegovoj blizini?Jer znaj,on je uzeo dušu moju,pokidao je i poneo sa sobom...Mozda ne oseća,sa svim svojim vapajima,sa svi suzama koje moje more plavo nije uzelo sebi,ona je ipak uvek uz njega...I čuvaj ga,obalo moja...daj mu sigurne puteve...I nek nikada ne zaboravi,jer ja neću...Čuvaj ga onako kako bih ga ja čuvala...
Tvoja M
