Najmiliji moj,
Pokusavam da ne mislim I da se ne secam. Pokusavam da ne mislim o buducnosti, jer za nas ona ne postoji… Ne za nas... Ali, oprosti mi molim te, misli same lutaju hodnicima secanja, u proslost i taman kada pomislim da ne mogu to vise da izdrzim, istim putem se vracaju nazad, sadasnjost i istinu ne vide vec hrle u buducnost velikom brzinom...
Znas, postoji jedan detalj u svim ovim godinama koje su medju nama, iza nas. Jedan detalj koji ti nisam rekla, ni sama ne znam zasto. Mozda zato sto nisi pitao, mozda zato sto sam smatrala ne potrebnim, ali eto koristim ovu priliku da kazem... Jer znam da nikada neces procitati ovo...
Nije da nisam volela posle tebe. Volela sam ga svom snagom svog bica, volela sam ga onako kako nikada nikoga nisam i necu. Volela sam ga vise i jace nego tebe ikada, pripadala sam mu cela. Bila sam samo njegova i cinilo se kao da ce trajati zauvek. Volela sam ga, a znala sam da ne smem, da ne trebam, da nije za mene.... Ali, bilo bi lako kada bi birali ono sto nam mozak nalaze... Znala sam tada, iz dana u dan, sve dublje verovala, da ne treba tu da se zadrzavam, da ne treba da se predajem, da nije za mene, da ja nisam za njega... Ali emocije su radile same za sebe, srce me je vodilo i nisam mogla da stanem, nisam mogla da prestanem i ako sam znala dan kada ce sve stati, znala sam dan, cas, minut kada cu se zauvek odvojiti od njega....
To je bio jedini period u mom zivotu kada sam se osecala potpuno ziva, kao nekada sa tobom. I sve je podsecalo na tebe, na nas osim sto sam njemu pripadala do svih i preko svih granica... Onako kako tebi nikada nisam. A sve je bilo tako slicno. Naravno tada nisam razmisljala o tome, tebe sam se secala samo ponekad sa po nekim osmehom na licu i molila Boga da te cuva i zastiti... Vreme je prolazilo, klizilo kroz pescani sat. Dani su se redjali, noci su se nizale, korak po korak, dan po dan, minut po minut bila sam sve bliza momentu kada sam trebala da izgovorim tu bljutavu rec - zbogom. I znala sam da me nece pustiti tek tako da odem, znala sam da ce uraditi sve da me zadrzi i znala sam da ne mogu da ostanem ni minut duze...
Tog dana me je zaprosio... Ali tada, samo tada, kada je on u pitanju sam poslusala razum i rekla ne... I dan danas se secam nasih suza u tom momentu, njegovih molbi, preklinjanja da ne idem, da ostanem, njegovih obecanja da ce sve biti u redu, da ce me voleti citav zivot, da sam njegovo sve na svetu, da nikada nije voleo ni jednu kao mene, da nikada nece... Sve je to licilo na mene u proslosti, pred tobom, hladnim, nedostiznim ponekad. Gubio je on, gubila sam ja. Izgubili smo oboje... Bolelo je, gotovo da mogu reci isto kao kada sam izgubila tebe... I znala sam tada, kao sto sam znala onda kada sam izgubila tebe da nikada necu moci da se vratim... i ne mogu... I ako on ceka i moli i dalje da mu se vratim ja ne mogu... Znala sam tada... Vracam se u Beograd nazad, tebi ili bolje reci snovima o tebi. Vracam se nazad, u nas kraj, na nasa mesta, na ono sto sam nekada bila....
Ali volela sam ga... Volela sam ga toliko da i sada kada na to pomislim, osecam strah jer verovala nisam da nekoga mogu voleti toliko... Volela sam ga jace nego tebe, ali nikada iskreno i cisto kao sto sam tebe volela... Nikada nikoga i necu. Jer kada zaklopim oci, secanja na tebe su daleko jaca i veca, daleko vise emocija je tu, daleko vise su mi te emocije drage, daleko vise si mi ti drag, daleko vise sam mogla za tebe da uradim i ako se cini da je on bio sve na mom svetu... Ali ne, to je bila varka. Sa tim saznanjem sam se susrela vrlo brzo kada sam se vratila nazad, u moj grad u moj i sada daleki Beograd... Dani nisu imali smisla, noci su bile ne opisivo duge, ja sama pred svim tim sto me je okruzivalo. Vise zivot nije imao smisla... Ali...
Par nedelja kasnije, mozda i nekoliko meseci, ne secam se vise, videla sam te... srela sasvim slucajno, nenadano, ni od kuda si se pojavio, prosao i podsetio da sam ja zapravo tvoja. Sve je nestalo, sve sto je bilo njegovo, bilo je opet tvoje, sva jutra, sve noci... Sanjala sam te nocima i to su bili najlepsi snovi koje sam imala u zivotu... Budila su me jutra u saznanjima da je to samo san bio i plakala bih opet i ponovo... A toliko je vec vremena proslo od kada sam te izgubila... Ali bio si ti tu, dovoljno jak i ziv u meni i jos uvek si toliko u meni da ne mogu da nastavim dalje... Bolelo je i ako sam mislila da sam naucila da zivim sa tim, bolelo je opet i ponovo, kidalo iz pocetka...
Proslo je vreme, opet sam bila necija... opet i ponovo mi taj neko nije znacio ni blizu koliko ti. Bila sam njihova, s tom razlikom da sam ja birala i sve je bilo lakse tada... Jer u momentima kada vise nisam zelela svoj izbor ostavljala bih ga i vracala se tebi u mislima... Bila opet tvoja.
Vise to nisam, nisam tvoja vise... Proslo je isuvise vremena da bih to mogla da cak i pomislim, da pozelim. Mnogo je ljudi, mnogo puteva koje smo prosli odvojeno, mnogo je drugih uspomena da bih u opste smela da pozelim tebe... Jer nista ne bi vise bilo isto. Mi smo drugaciji, odrasli i sazreli na drugaciji nacin, sa drugacijim zeljama, ciljevima....
Ali oprosti mi, vracam se u nazad cesto. Jer to je najlepsi period mog zivota...Vracam se da se setim sebe, ciste, mlade, bez znanja o okrutnosti sveta, bez brige o sutra, bez zelja da pripadam bilo kome drugom sem tebi... Vracam se da se setim nas, da se setim te prve ljubavi koju ne mogu da zaboravim. Da se setim da umem da volim, da se setim da ljubav postoji...
I oprosti....
Ali izgleda kao da je bilo juce, kada sam videla tvoje lice prvi put...
Kada sam te prvi put poljubila....
Kada si pokazivio koliko si ponosan na nas...
Da sam samo znala ono sto znam danas...
Drzala bih te u svom zagrljaju zauvek....
I ne bi bilo bola...
Hvala ti za sve sto si ucinio za mene,
Hvala ti za ljubav, hvala ti za razumevanje....
Oprosti jer ja sam oprostila sve tvoje greske...
Oprosti mi moje...
Oprosti mi sto ne mogu da vratim vreme...
Sto ne mogu da promenim tebe, mene, nas....
Sto ne mogu da te ucinim da se osecas ponosnim na nas zauvek...
Oprosti mi sto je proslo toliko vremena...
Oprosti mi sto vise nisam ista...
Oprosti mi sve ove godine...
Oprosti mi...
Ne postoji nista na svetu sto ne bih uradila...
Samo da mogu jos jednom cujem tvoj glas....
Ponekad zelim da te pozovem...
Ali znam da neces biti tu...
I oprosti...
Za sve sto sam te krivila, oprosti jer ja jesam...
Oprosti za sve sto ja nisam mogla da ucinim...
I sto sam samu sebe povredila svaki put kada sam povredila tebe...
Nekih dana se osecam slomljeno u sebi, ali to ne bih nikada priznala....
Ponekad samo hocu da se sakrijem od istine i sadasnjosti jer mi ti nedostajes...
I oprosti sto je tesko reci zbogom kada do ovoga dodje...
Da li bi mi rekao da sam ja bila pogresna, da sam ja gresila?
Da li bi mi pomogao da razumem?
Da li gledas na mene nisko?
Da li si ponosan na to sto ja jesam?
Ne postoji nista na svetu sto ne bih uradila...
Samo da imam jos jednu sansu...
Samo da pogledam u tvoje oci i da ti pogledas u moje...
Kada bih imala samo jos jedan dan...
Rekla bih ti koliko si mi nedostajao od kada si otisao...
Toliko je opasno zeleti da vratis vreme....
Toliko je opasno gledati u nazad...
Oprosti mi molim te...
Zauvek...
M
