Nigde nema te, a ja zarobljena u pocetku naseg kraja…
Jos jedna noc… Tvoja noc, nasa… Cini mi se kao da sve prezivljavam ponovo i opet. Uspomene mi ne daju mira…
Bicu potpuno iskrena sa tobom. Sada kao sto nikada nisam bila, kao sto nikada necu biti…
Laz je jedina stvar koju nikada, ni pre ni posle tebe nisam mogla da podnesem i nisam razumevala… A ovaj deo price je zakljucan bas u toj jednoj lazi koja je dovela do kraja….
… Par dana se nismo videli… Bila sam na putu. I sve te dane, sate i minute provodila sam u iscekivanju jednog poziva, ali ga nije bilo. Vracam se. Ti na stanici, sa osmehom na licu. Kao da je bas sve bilo normalno. Pricamo o neobaveznim temama na putu ka kuci. Pocinje da me hvata panika jer naslucujem da nesto nije u redu, osecam u tvom pogledu, dodiru, poljubcu, vidim u tvojim ocima. Ali ti ne govoris nista, a ja, da li suvise srecna sto te ponovo vidim ili suvise slaba da pitam jer me odgovor plasi, ostajem nema. Pratis me kuci…
…. Sutradan… Vece… Spremam se da te vidim, gomila pitanja u glavi, strah sve veci prelazi u paniku… Bol… Izgovaram recenicu nekim dragim ljudima – On ce mene veceras ostaviti… I hocu da budem jaka i da ne placem ali suze su same tu. Pocinju odgovaranja tipa – ne pricaj svasta, sta ti pada na pamet, pa ne postoji razlog itd… A ja sam znala, osecala… tebe sam uvek mogla da osetim, uvek sam znala u napred iako se sve cinilo u najboljem redu, iako se sve cinilo kao da nema razloga, ja sam uvek mogla da osetim, uvek sam znala u napred…
I veruj mi kada bih mogla da vratim vreme na tu noc sve bi bilo drugacije, jer je ta noc zaista bila nas kraj koji se iz pitaj Boga kog razloga nije desio. I sve posle te noci je period gubljenja, period koji je ostavio sve ove tragove koji me prate i vec godinama ne daju mira.
… Naravno, razuverio si me i sve se nastavilo po starom. Par dana kasnije… Govoris kako zapravo jesi hteo da prekines sve, kako zapravo jesi hteo da odes, da me ostavis, dajes neki bljutavi razlog, tada meni potpuno apsurdan, ali kasnije, mozda cak par godina kasnije, potpuno jasan. Boze zasto tada nisam videla, zasto te tada nisam razumela i naterala da odes ?
Pocinju tvoja kasnjenja, ponekad si cak satima umeo da se ne pojavis i svaki put bi imao neki razlog… ali svi ti razlozi nisu bili ti, nisu bili ono sto si ti bio i ja sam to osecala, pocela da shvatam. Nesto mi te je oduzimalo, deo po deo tebe je bio sve manje moj, zbog necega sto nisam mogla da razumem, zbog necega o cemu ti nisi govorio i jedina dobra stvar tada je bila ta sto sam ti verovala, sto sam znala da nije druga u pitanju, ali me je i to saznanje i ta vera unistavala jer bi tada bar mogla da razumem. Ovako sam samo gubila i gubila iz dana u dan, iz casa u cas, a vidljivog meni dostupnog razloga nije bilo. To saznanje i to razumevanje necega sto mi nije bilo jasno me je dovodilo u stanje panike, a iz panike su se radjale moje greske. Ali suveise slaba da pitam, nastavila sam da pravim grske, nastavila sam da se nadam, nastavila sam da budem tvoja. Tada sam trebala da te pustim, tada sam trebala da prestanem da sanjam, tada sam trebala da budem iskrena, ali ta tvoja laz je I mene umotavala u moju, jos jacu jos snazniju… Laz iz koje nije bilo bega, laz koja je proizvodila greske koje su tebe jos vise, jos brze udaljavale…
I ne secam se tacno kako, ne secam se tacno kada, a ni dan danas ne znam zasto ali ja sam u jednom momentu dobila tu privilegiju da saznam, da shvatim, da vidim. Svi ti novi ljudi u tvom zivotu, novi i stari, bili su ono sto je kocilo, ono sto ti nisi govorio, ono sto te je oduzimalo, ono sto je oduzimalo tvoje vreme za mene… Suvise olaksavajuca okolnost ucinila je da moja panika stane, da se ja vratim u normalu. I ja sam postala deo toga. I nisam se obazirala na komentare svih mojih prijatelja, nisam mogla da slusam, a znala sam da imaju pravo. Sve te reci – Mani se, pusti, ti tu ne pripadas, nikada neces, to nije ono sto ti treba, prizovi se, on je njihov, nije vise tvoj, svi ti komentari su me samo gurali sve vise u to. Ali iz toga smo svi izvukli pouku, jer od tada ja vise slusam, a oni manje osudjuju, manje komentarisu, vise me pustaju… Jer znaju da ne vredi previse price, dok se sama ne uverim, sve se vodi kao prazan razgovor…
Tada, upetljana u sve to i mi smo poceli da se vracamo u normalu, ali na zalost samo prividnu. Ne znam kako i zasto, ne secam se momenta, tek shvatila sam da te ne mogu vratiti, da je sve to laz, da je sve to posledica lazi koju ni dan danas ne razumem i verovatno nikada necu… Shvatila sam da si iz dana u dan blizi njima, dalji meni. I tada kada sam pocela da bivam svesna svega toga pocela sam u stvari da razumevam proslost, tvoju hladnocu, kasnjenja i nezainteresovanost. Pocela sam da razumevam laz, da je otkrivam i koliko si mi ti pomogao u svemu tome, toliko su i oni, obicnim, slucajnim ili namernim komentarima (to ostavljam na njima). Kako god, tek ja sam postala svesna lazi koju bi verovatno mnogi pa i ti nazvali precutkivanjem, ali, oprosti mi molim te, za mene je to bila sama gola neistina ili laz. Laz koja me je skamenila. Ali sam te razumevala i nikada te nisam krivila zbog toga.
Tada sam pocela da razumevam da te oni imaju vise nego ja, da te poznaju vise i bolje nego ja, da si otvoreniji njima nego meni ikada, da ti imaju blizi pristup nego ja. I veruj, nalazila sam opravdanje za sve to, bilo mi je jasno da smo suvise mladi, da si se zasitio, da ti trebaju novi ljudi i novi dogadjaji.
Ali sve je to pocelo da rusi moj svet i sama u svemu tome nisam umela da se izborim. Nisam o tome nikada pricala ni sa kim, ni tada ni kasnije. Nikada do evo sada. I nije da su mi svi ti ljudi postali manje dragi, jos manje nije da su moje emocije prema tebi postale slabije. Mozda cak dublje, jace vezane u meni, jer sam shvatala i pustala precutno da svi oni i ti zajedno sa njima rusite moj svet… Ja sam samo razumevala da te gubim, da te vise nemam. I pustila sam sve, digla ruke od svega. Pustila sam da ide tamo gde je poslo, pustila sam da se moj svet raspada ispred mojih ociju, pustila sam tebe. I nikada se nisam pokajala zbog toga, mada mi to mozda jeste greska, ali to je bilo ono sto si ti zeleo zapravo…. Ja sam postala samo nemi oposmatrac igre u kojoj ucestvujem iako to ne zelim, igre koju gubim. To je bilo nesto protiv cega ja nisam umela, nisam mogla, nisam imala prava, nisam smela, a pravo da ti kazem nisam ni htela da se borim. Jer ti si mi bio veoma vazan, vazniji od moje sopstvene srece. Zapravo moja sreca je bila u tvojoj I svako moje protivljenje bi nanosilo tebi neku vrstu bola a to nisam zelela nikako. Pustila sam da ti vodis celu igru ka kraju. I to vreme koje sam uspevala da prolongiram danas smatram svojom greskom, a tada se cinilo normalnim. Ali to vreme, tih zadnjih nekoliko meseci je ono sto je mene unistavalo. Ono sto je mene cinilo “mlakom”. Ja jednostavno nisam imala zelju da se borim jer sam znala, jer sam videla I osecala da gubim, jer sam razumevala da je njih previse da bih se ja sama borila. Oni su te vec imali.
I tog dana kada je sve stalo, tog dana kada si konacno otisao od mene, samo par sati ranije na jednoj od uobicajenih kafica, poceli su da pitaju, meni bliski ljudi. Ja sam cutala kao i sve to predhodno vreme. A oni su molili da kazem bar nesto, da bar placem ako nista drugo, da pokazem bilo koju reakciju, bilo kakvu emociju. Ali moje emocije su bile toliko cvrsto vezane u mojoj nameri da te oslobodim svega da prosto zbog jacine te njihove veze u meni ja nisam mogla da reagujem. To je dan koji oni I danas nazivaju danom kada sam ja umrla. Jer to je dan kada ja jesam izgubila ono sto sam bila i postala neka druga osoba. Na kraju sam rekla – Ljudi nemam sta da vam kazem. To je gotovo, gotovo je vec mesecima, samo sto on ne odlazi iz pitaj Boga kog razloga. Ali ja cu mu pomoci. Buduci da sam suvise slaba da prekinem zamolicu ga da on to uradi jer to je ono sto on zapravo zeli. Ja ne mogu da kazem kraj a I nema prava jer kraj je njegov I odavno se desio… On nije srecan samnom, pa nek ide od mene jer tamo ce naci svoju srecu… Njihova reakcija je suvisna u svemu ovome, plakali su oni dok sam ja mirno sedela i rukama koje su odavale bol jer su se tresle palila sam tu prokletu cigaretu u nadi da ce proci.
Preduhitrio me je tvoj poziv te noci. Ali suvise vec svesna i pripremljena na ono sto sledi ostala sam pribrana… deo mene je vristao od bola i bacao u ludilo kome ni sada ne vidim kraj, ali mnogo veci deo mene je te veceri i svih ovih godina ostao ispunjen saznanjem i nadom da si ti srecan tamo negde gde si. To je ono sto mi je davalo i davace snagu da nastavim dalje.
Sve posle toga sto se desavalo je manje vazno. Proslo je par dana, usledila je i poslednja « scena » u koju opet nisam zelela da se mesam. Ali tvoje saznanje o svemu tome je potpuno netacno bilo tada i ostalo do dana danasjeg. I bice. Jer ja ni tada ni sada necu razbijati iluziju o informacijama koje si posedovao. Ja sam i tada pustila da svi ti ljudi ucine jos jedan korak koji na zalost je stavio krajnju i poslednju tacku na bilo koji odnos medju nama. I da li je njihova namera bila dobra i da li su zeleli da mi te vrate, nikada nisam zadirala u sve to. Ja sam znala da je taj korak i ta prica nesto sto ce te gurniti zauvek… I znala sam da ti njima verujes, svakako mnogo vise nego meni, znala sam i pustila te da verujes, jer svaka moj rec koja bi oznacavala protivljenje bila bi suvisna. I pustila sam ih da pletu tu mrezu oko tebe koja te je zauvek odvukla od mene… I tada sam rekla sebi – Pusti, jer to ce ga jos vise okrenuti od tebe ka njegovoj sopstvenoj sreci, a ti to svakako vise nisi...
Zauvek…
M.
