Pijan sam kao zemlja. Moj sinovac Milutin, sin brata od tetke je dobio kćer. Mala Zorica. Otac Milutinov i majka rade u Nemačkoj. Snajka, odnosno majka malo pre pomenute Zorice studira književnost. Apsolvent. Slavica se zove. Vitka je i visoka plavuša. Manekenski građena.
Dve godine kasnije Milutin radi u jednoj firmi. Slavica predaje u školi. A ja posla nemam. Nagovaraju me da ja čuvam Zoricu. Plaćaće mi. Slavicini roditelji ne žive u ovom gradu. Nećkam se. Kao nije to za mene. Odvratno mi to. A decu volim iznad svega. Svoje nemam. Pristanem ipak. Zavoleo sam Zoricu, a i ona mene. Isprva me se nekako plašila. Stalno je ćutala. A sad...
Igramo se zajedno. Pričam joj bajke. Voli mačke. Srećemo ih u šetnji. Ovde u stanu ne možemo da držimo neku. A stalno ih spominje. I ja non stop pričam curici o mačkama. Videla je veverice u slikovnicama. Sad se u njih zaljubila. Podne je i treba da spava. Još je kalendarski zima i sneg je napolju. Kažem kako veverica u drvetu krcka lešnike, a onda se pokrije repom. Ušuška se i tako prespava zimu. Kratko ošišana, crnokosa devojčica, plavih očiju me sa radošću gleda. Liči na tatu. Upekla očima u mene i ne trepće. Smeje se, radosna je. Srce mi tuče. Krv nije voda. Pada u san.
Proleće je došlo pa se igramo po parkovima. Sedemo na klupu. Dam joj Smoki i sok kad se umori. Do nas sedaju dve devojke. Studentkinje. Eva i Jadranka. Sviđa im se ova mala devojčica. Slagao sam da sam tata. Vuklo me nešto, a mislio sam da ih više neću sresti. Naročito Jadranku. Svidela mi se ova brineta. Oniža rastom i skladno građena. Opet sam sretao cure u parku. Kažu da hoće da se odmore od učenja na čistom vazduhu. Zorica mene nekako... nikako ne zove. Kaže mi: "Ej"! Ponekad. Tako je prošlo kod devojaka da sam joj tata. Pričam devojkama da radim u firmi gde je Milutin zaposlen. Kažem da mi žena predaje u školi. Devojke su prijatne i vesele.
Milutin mi daje da vozim njegov Rover. Kažem Zorici:"Idemo... du, du"!... Ona radosno ulazi u kola. Voli da se vozi. Povezem Jadranku do fakulteta. Stao sam pred pešački, kad ona odnekud. Rekao sam da su to moja kola. I počeo sam da se viđam sa Jadrankom. I kada sam sam. Vodim je na kolače. U njoj je nešto puklo. Pitala me za moju "ženu". Ja joj opisujem Slavicu. Krv je provrela u njoj. Htela je da me ima. Mislila je da sam oženjen, zaposlen, situiran. Ljubimo se u haustoru jedno veče. Počela je sitna kiša, pa pljusak. U mom stanu pljusak. Ali pod tušem. Ljubimo se pod tušem... goli. Vodili smo ljubav kod mene ili kod nje u studentskom domu. Kada nema cimerki.
I puklo je. Saznala je sve. Neka Evina rođaka je komšinica Milutinova. I baba sve ispričala. Da je mala ustvari Milutinova. Da mu otac radi u inostranstvu. Da ja samo čuvam malu jer sam lenština i ne hajem za posao. Eva je sve prenela Jadranki. Mislim da je bila malo ljubomorna na Jadranku. Zbog mene. "Lažovčino, pokvarena. Zavodiš studentkinje. Marš sa mojih očiju. Pu"!... Pljunula me i otišla je Jadranka niz ulicu u mrak. Dugo se čulo lupanje njenih štikli.
Sedim na klupi u parku... sam. Hendikepiran sam zato što posla nemam. Malo sam stariji. Mislim da je ljudski bilo da osvajam Jadranku. Ja nju ustvari volim. Ne mogu biti sa ženom, a da je ne volim. Jeste da sam ja stariji. Zaljubljen sam u nju kao Zorica u veverice. "Eh, Jadranka... veverče moje malo". Mazio sam je i grlio. Zar je sve to pogazila onim njenim štiklama? Prolazi neki mladi par. Možda su srednjoškolci? Ne znam! Drže se za ruke. Ona ima vidim dosta velike grudi. Bol me stiska i ja odlazim kući. Kuvam čaj pa ću da legnem. Kad spavam nema boli. Ja stvarno volim Jadranku. "Eh, mače moje malo". Peče me u grlu i stiska. Legao sam u krevet. Razmišljam. Opet ću pokušati da osvojim Jadranku. Smisliću nešto već. Nije kamenog srca. Nije ni sponzoruša. Bila je samo željna ljubavi ili avanture. Ne može tek tako naše poljupce da zaboravi. Hoću, opet ću pokušati da osvojim Jadranku! Pa i taj prokleti posao ću jednom naći. Nisam uklet. Volim je. "Sutra je novi dan"...
