Znas kada se prolece prvi put rodi? Kada prvi put zamirise cvece i pticice pevaju najlepsu pesmu? Kada osetis leptirice u stomaku po prvi put? Kada izadjes iz aviona po prvi put u 7 godina na prelepe puteve svog grada? Znas? Ja znam... Tako je pocelo. Damir je bio moja simpatija od prvog razreda i od kako se secam. Kada sam otisla za USA mislila sam da ga nikada vise necu videti. Ali, desilo se to po prvi put prosle godine. Nisam mogla da verujem ni prepoznam taj osecaj kada smo se prvi put videli posle 7 godina. Stajao je, nasmejan, i zagrlio devojku koju nije video toliko godina. A ja, od srece, nisam skidala oci sa njega. Svi ostali su izgledali kao zezancije naspram njega. I tako je to pocelo. Zelela sam sve to vreme samo da budem snjim. Vidjali smo se svakog dana, druzili, pricali do zore, ali ja sam se bojala da se nesto dogodi izmedju nas jer sam znala da ostajem samo mesec dana. To vreme je proslo jako brzo, i zavoleli smo se. Zaboravila sam sve koji su mi se ikada svidjali, ali znala sam da leto dolazi kraju. Taj mesec je bio kratak, ali sladak. Znala sam da kada se vratim u USA da ce biti vrlo tesko. I tako je i bilo. Pratili su me prijatelji, Damir, i citava porodica tog leta na aerodrom u BGD-u. "Kupi mi kartu u jednom smeru, al' uvek imaj u ljubav veru..." Ceca je prelepo pevala te noci dok su mi suze lile. Nisam mogla da verujem koliko mi je vec nedostajao, ali nisam gubila veru u ljubav, u nas. Kada sam dosla kuci, niko nije mogao da me prepozna. Stalno sam pricala o Damiru, Srbiji, i koliko jedva cekam da se vratim. I skola je pocela i nista mi nije islo od ruke. Pisala sam. Pisao je. Plakala sam. Plakao je. I doslo je i leto '05. Najlepse leto do sada. Odma cim sam se vratila, Damir me je cekao. Bili smo tako zajedno celo leto. 7 nedelja. Celo vreme. Uzivala sam u njegovom prisustvu i rekao mi je koliko me voli. Znala sam sve to vreme da nikoga, nikada nisam toliko volela, a mozda i necu. Ljubio me je kada mi je bilo najteze, i uvek je imao nezne reci da mi pomogne kroz sve. Voleo me je i volela sam ga svim srcem. I onda ponovo. Plakao je te zadnje noci. Isla sam kuci to jutro i lezali smo na igralistu zagrljeni. Zvezde su padale ludo te noci i na svaku smo zamislili zelju. Da budemo zajedno. Kad tad. Poljubila sam ga zadnji put te noci i otisla svojim putom. Pevala sam mu tiho "Sutra putujem, pamti moje ime, pozeli srecu, i nezaboravi me. Sanjaj, ne budi se, jutro i onako pokvari sve." Znas kada moras da ostavis jedino sto ti znaci u zivotu? Kada je momenat najtezi? Kada te samo kilometri razdvajaju od srece? Kada znas da nemozes da imas jedino sto hoces? Kada cujes poruku sa pesmom koju ti je pevao svake noci kada izadjete? Ja znam..."Marija, Marija vino mi nocas prija. Marija, Marija nikada ti i ja..."Damir mi i dalje pise. Pise mi kako mu jako nedostajem, kako jedino ja znam sa njim, kako me puno voli. Volim i ja njega. Jos uvek, jos vise. Daljina nije ucinila svoje. Samo ponekad, kada se setim, odlutam, negde u stare staze Subotice, vidim ga i cujem. Smeje se i ceka me. Jedva i ja cekam maj 22, 2006. Znas kada nezelis nikoga drugog? Ja znam.
Jos te volim...
-Marija
